Izvor: Politika, 13.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kontraproduktivni kritičar
Barak Obama (45), senator iz Ilinoisa, misli da može da promeni istoriju Amerike i postane prvi crnac – šef Bele kuće.
Originalnost te predizborne ambicije već prilično uzbuđuje njegove sunarodnike: jedni misle da neće biti ostvarena, drugi smatraju da je "već vreme" da na čelo dođe takvo sveže lice.
Dok se on trudi da pridobije što više domaćih podržavalaca, da bi nadvladao jaku konkurenciju unutar stranke gde za favorita važi njujorška senatorka Hilari Klinton, iznenada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je postao meta – spoljnog oštrog napada, zbog svog zalaganja da se okonča rat u Iraku.
Australijski premijer Džon Hauard (67) je, naime, upozorio da bi Obamin dolazak na čelo SAD "doneo Iraku kompletnu destabilizaciju i razaranje, haos i pobedu terorista" i da bi "Al kaida trebalo da se moli za Obaminu pobedu" (na predsedničkim izborima 2008. godine)...
Takva "žaoka" jednog od glavnih ratnih saveznika Džordža Buša naišla je na gotovo jednodušnu osudu američkih političara. Kao "nepoželjno i nedozvoljeno mešanje u naše unutrašnje stvari" okarakterisali su je predstavnici i Bušove Republikanske i Obamine Demokratske partije.
Podrazumeva se među njima – da Vašington "treba da utiče" na strateške, pa i kadrovske kurseve u "nepodobnim" delovima sveta, ali da niko spolja nema pravo na pretenziju da utiče na izbornu volju Amerikanaca. Ta "klackalica" je učvršćena, uz ostalo, raznolikim paragrafima – jedni predviđaju materijalnu pomoć promenama režima u pojedinim zemljama, a drugi zabranjuju da strani faktori (vlade, stranke, kompanije, pojedinci) finansiraju izborne kampanje u SAD.
Mnogi bi, takođe, želeli da budu u sličnoj poziciji – da bitno utiču na druge, a da drugima ne dozvole da utiču na njih. Ali, ne može se svakome – međunarodni odnosi nisu demokratska kategorija, oni su mahom zasnovani na odnosu snaga, kao i moći za ostvarivanje sopstvenih interesa u spoljnim poslovima.
Moderni svet, međutim, ne trpi pojednostavljenja. Odnosi su toliko složeni da su ona sve češće – kontraproduktivna.
Bušova administracija je proklamovala, tako, da će Irak postati rasadnik demokratije po celom Bliskom istoku "i šire", ali se ispostavilo da je postao rasadnik košmara, pogoršavajući regionalne, pa i globalne odnose, uz osetno smanjivanje američkog međunarodnog prestiža. Slična kontraproduktivnost se predviđa i Hauardovoj intervenciji: nastupajući protiv američkog predsedničkog aspiranta, on mu je, zapravo, ojačao pozicije.
Na prethodnim predsedničkim izborima, protiv Džordža Buša je bio "ceo svet" a ipak je pobedio rivala Džona Kerija, koji je uživao "opštu međunarodnu podršku". U Obaminom slučaju, Hauard se ispostavlja kao izvanredno (ne)poželjan kritičar: izaziva domaću odbojnost prema stranom mešanju a povećava naklonost birača prema spolja osporenom političaru.
[objavljeno: 13/02/2007]
.jpg)
