Izvor: Blic, 06.Jan.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konjanici pesmom čestitaju praznik
U Sremu je običaj da se na sam dan Božića jašu konji kroz ulice i domaćinima gde je otvorena kapija čestita praznik. Veliki ljubitelj konja Predrag Boboš (38) iz Beške, priseća se da je prvi put na Božić jahao kad je imao sedam godina. Otada, svake godine ide u „teranje Božića", kako Sremci nazivaju taj običaj.
- Prvog dana velikog hrišćanskog praznika, nakon liturgije i svečanog ručka, neoženjeni momci se skupe na konjima u centru sela i najstariji među >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << njima određuje grupe koje će ići po celom selu u čestitanje da bi se stiglo kod svih. Domaćinu se peva božićna pesma „Roždestvo" a on dariva konjanike orasima, suvim šljivama, pićem i kolačima, dok kod rodbine dobijamo peškire, koji se vezuju za konje, zbog toga da „novi" Božić bude što gizdaviji, a godina mnogorodnija, objašnjava običaj Predrag Boboš i dodaje da sve više odumire. Razlog je sve manje konja.
- Nekada se iz naše štale za „teranje Božića" isterivalo po šest do sedam konja, dok ih je na taj dan sada ukupno toliko jahača. Prošle godine ih je bilo šestorica, a ja sad više ni ne jašem, jer sam oženjen i kao porodičan čovek moram da budem u kući.
Boboš kaže da u kući može da se proda traktor, prikolica, krava ili svinja, ali konj „ne daj Bože". Iz velike ljubavi prema njima, Predrag ih sanja, kako kaže, samo jednom kad ih ugleda. Jedu i traže brigu i negu, a služe samo za paradu i u selu se na prste može izbrojati koliko je vlasnika konja. Kad se završi „teranje Božića" jahanjem štapova, onda se kaže da se „odomaćio" i počeo novi Božić. Sličan običaj je i prethodnog dana, kada se pale badnjaci. Po rečima Predragove majke, Vere Boboš, vatra se pali da ode stari i dođe novi Božić, da sve ružno ostane u staroj godini i pepelu, pa se vatra, koja gori za svaki napredak preskače i peva „oj, badnjače, badnjače, dobro si nam došao i u kuću ušao", a svi koji dolaze da čestitaju badnjak, služe se kuvanim vinom i rakijom.
Badnjaka donosi zdravlje i sreću
Seča badnjaka u šumi i njegovo paljenje na domaćem ognjistu, običaj je, koji u Vojvodini polako iščezava. Međutim, Milan Jakšić (32) iz Beške, jedan je od retkih mladih koji odlazi u šumu da seče badnjak.
- Poranim oko 6 sati ujutro i sa sobom nosim sekiru i makaze za živicu, a ukupno prepešačim 6 kilometara. Onda isečem nekoliko grana hrasta, cera ili graba, pazeći da posečeno drvo padne na istočnu stranu, a prvi iver se donosi kući i stavlja u živinarnik ili štalu za napredak, priča Milan i pojašnjava da je najbolje drvo za badnjak hrast ili cer, jer je nekada smatrano za drvo boga gromovnika.
Isečeni badnjak, Milan odnese svojoj kući, a nešto podeli i kumovima, prijateljima i komšijama, a svi ga darivaju. Sa badnjakom se postupa kao sa živim stvorom ili božanstvom od kojeg se očekuje da donese sreću, zdravlje i obezbedi plodnost useva i stoke.
Donosioca badnjaka, domaćin dočekuje pitanjem šta nosi, a Milan odgovara da nosi zdravlje, sreću i radost u kuću, a domaćin mu odgovara: „živ i zdrav bio", pa baca žito na njega. Badnjak domaćin unosi i pali u peći, odnosno nalaže badnjak na vatru, a pre nego što će izgoreti, ukućani se hvataju ukrug oko badnjaka i obilazeći oko njega pevaju badnjaku šta sve očekuju od njega.
