Izvor: Blic, 10.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konačan početak
S neskrivenim domoljubno-nogometnim zadovoljstvom priznajem da sam imao krivo u pogledu načina igre srpske državne tvorevine zvane reprezentacija. Klemente je, čini se, konačno, posle lutanja sačinjenog od nepotrebnih eksperimenata (Kazahstan) i običnih gluposti (Baskija), pronašao nekakav prihvatljiv oblik igre.
Najpre, nije dirao odbranu. Vidić, pravi kapiten tima, a s njim Krstajić dopustili su Fincima tek jedan šut glavom koji bi se mogao nazvati pravom šansom, tamo negde >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u drugom poluvremenu, onda kad je Hipija otišao da izigrava centarfora, a Litmanen prikazao zašto je najveći finski fudbaler svih vremena. Dragutinović, pak - što se mene tiče najbolji igrač na utakmici, odgovorio je na pitanje kakva će biti naša igra po bokovima. Pa, iako njegov partner po levoj strani, Krasić, nije imao dan, može se reći kako je čovek koji je dva puta osvajao Kup Uefe i koji će dogodine igrati Ligu šampiona doneo Klementeu sve ono što ovaj ranije nije imao: brzu transformaciju iz odbrane u napad. Rukavina i Janković, dok su imali snage, nisu bili manje dobri.
Uostalom, i prvi gol, to bekamovsko remek-delo, posledica je konačno čvrste sredine u kojoj se - gle, čuda! - može sastaviti i dvadesetak vezanih pasova. Kratkih, naravno. Sredina beše zacementirana, i potpisnik s još više zadovoljstva konstatuje kako je njegova bojazan razvejana, nadam se zauvek. Umeli smo uzeti sredinu, pa smo, shodno tome, umeli da prođemo po bokovima, pa je, nadalje, Dragutinović poslao taj pas Jankoviću u najboljem maniru stare engleske škole. Obojica, inače, igraju u Španiji, zbog čega je lepota cele stvari još veća.
Klemente je, nadalje, po prvi put odabrao tačan tajming za još tačnije zamene. U času kada je postalo jasno da je vreme za Danka Lazovića, centarfora PSV od pre neki dan i čoveka nepotrebno zapostavljenog kao startera u državnom timu, Bask je ubacio dečka o kome nismo znali ništa, a potom i Danka, i taj drugi gol bio je drugo remek-delo: ne može se pobeđivati bez duhovitosti. A ono dete iz Standarda, Lijež, učinilo je tačno ono što se traži od savremenog špica - da ima jednu priliku i da je iskoristi.
Na sve još valja dodati Kovačevića koji je prešao dug put od one vukojebine iznad polarnog kruga do ovog, novog severnog iskušenja. Njegov primer sazrevanja tačno je onaj udarac srpskom klupskom takmičenju koji prosvetljava nedoumice svakog oca čije dete trenira u kadetima: čim uzmogneš - beži odavde. Da bi postao igrač.
Sve pet, rekli bi u Zagrebu.
No, ja ne bih bio ja, kada ne bih obavio dentistički pregled i ove pobede. Ako je Klemente i prikazao sve elemente, uglavnom skladno uklopljene, po prvi put, i dalje nije jasno šta je naša igra. Od Kazahstana, protiv koga se igralo naivno, preko Portugala u kome se destruisala tuđa igra, do Finske gde je pritisak takmičenja artikulisan u smisaonu celinu, Srbija je igrala svakojako, samo ne dosledno.
I onda sleduju nova pitanja. Kad se Žigić vrati u tim, hoće li se i dalje igrati kratkim pasom? Hoće li Pantelić zauvek ostati u petercu, sam? Da li je potrebno čekati njegov gol za nacionalni tim, ili bi par koji je završio meč protiv Finske trebalo da počne onaj protiv Belgije? Gde je, konačno, mesto Dejana Stankovića, i da li je on uistinu i dalje kapiten tima? Šta je potrebno učiniti pa da naš kapiten, ili bilo ko drugi, razume da sudiji koji je već dao žuti karton protivniku dalje ne treba ništa objašnjavati, osobito kad te bije glas da dolaziš iz reprezentacije svađalica?
Sve u svemu, pitanje je uvek isto: šta je naš stil igre? Igra od meča do meča može biti uspešna u kvalifikacijama, kao što je to pokazao i Petković. Ali, na takmičenju, mora se pobeđivati u jednoj utakmici. A ne može se pobeđivati bez stila. Stil, naime, predstavlja amalgam stava, osnovnog opredeljenja za način igre, i pravilno dozirane jačine; nešto kao kad pravite bend: jako i melodično, sporo i ritmično, harmonski bogato i dinamički iznenađujuće. Sve može. Valja se samo opredeliti. Nekog stila mora biti, jer bez stila, stava i konteksta nema dela, književnog, likovnog, muzičkog ili fudbalskog, sasvim svejedno.
Utakmica s Finskom, tako, pokazala je nekoliko mogućnosti.
Tri debitanta, Rukavina, Jovanović, Kuzmanović, odigrali su tačno ono što se od njih htelo. Krasić i Stanković bili su tek malo više nego prisutni, što je u slučaju prvog gotovo tragedija. Pantelić je sada već toliko daleko od postizanja gola, paradoksalno - zato što mu je preblizu, da se postavlja pitanje njegove startne pozicije. Možda bi on, kao džoker, bio bolje rešenje nego ovako, kao salama, u večitom sendviču.
Ako je meč s Finskom bio najava konačnog Klementeovog pronalaska srpskog načina igre, onda je još potrebno samo u taj način uklopiti Žigića, i poverovati da jedan kreativac u sredini, ceremonijal-majstor, onaj koji diktira tempo i određuje mogućnosti, nije ništa strašno. Ako, pak, meč s Belgijom ne bude trijumf tog načina, ako tamo ne damo tri gola, drugim rečima, onda ćemo opet biti na početku.
A mi bismo da se primaknemo kraju.
