Izvor: Politika, 25.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komocija reči i misli
Branko Perić: "Ljuba Tadić – Posljednja traka za knjigu", "Besjeda" – Banjaluka, "Ars libri" – Beograd, 2006.
Prvi utisak koji se nameće čitaocu dok naprosto guta stranice knjige Ljuba Tadić – Posljednja traka za knjigu jeste da je njen autor Branko Perić znao da sluša. A imao je i koga – barda negdašnjeg jugoslovenskog glumišta koji je podjednako suvereno vladao pozorišnom scenom i filmskim ekranom.
Tome se, iz stranice u stranicu, pridružuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << osećaj da prisustvuje hiljadu prvom, drugom ili ko zna kojem po redu izvođenju predstave Odbrana Sokratova i smrt, da sluša glas glumca posle čijih reči, izgovorenih na pozornici ilu u društvu, za kafanskim stolom, u beogradskoj "Maderi", na primer, gledalac ili slušalac jednostavno mora da otćuti onaj kratki/dugi trenutak koji može da se meri i sekundama i večnošću. Ta tišina, ta prirodna pauza, o Ljubi Tadiću kada je reč, bila je neophodna i proisticala je iz gledaočeve/slušaočeve (pod)svesti i nesvesnog straha da bi preranim aplauzom ili glasnijim uzdahom mogao presresti onaj treptaj kojim je zračila uverljivost njegove reči, koja je bila njegova, čak i onda kada je dolazila iz habitusa lika nastalog u imaginaciji dramskog pisca.
Branko Perić je, u oktobru 2003, na Mitrovcu, na Tari, gde su se slučajno sreli, zaista znao da sluša negdašnjeg Edipa, Sokrata, Otela, Furtvenglera, Hamleta, Lira, Maestra, velikog dramskog umetnika koji nije glumio nego igrao život, nije tumačio nego oživljavao i odživljavao likove koje ćemo pamtiti ne po tome što su do tada bili, nego po onome kako nam ih je on uneo u srce i svest, poistovećujući tako literarnog junaka s njegovim tumačem. Znao je, dakle, Perić da sluša i da verno beleži svaku Tadićevu reč.
Ostajući sasvim u pozadini, u senci, nevidljiv i nenametljiv, on je (pot)pitanjima koja čitalac samo naslućuje, podsticao sagovornika da, u prvom, najobimnijem delu knjige, naslovljenom Moram i to da ti ispričam, priča o svojim korenima (roditeljima i braći, vremenu odrastanja i zavičaju, ratu i oslobođenju, prvom susretu s pozorištem i odlasku u Beograd), o kolegama glumcima (Ljubiši Jovanoviću, Mati Miloševiću, Radetu Šerbedžiji, Miji Aleksiću, Stevi Žigonu, Josipu Pejakoviću), o prijateljima, predstavama, pozorištu, vojničkom životu, uspomenama iz Rusije, o filmu, druženjima, fudbalu, kafani, o politici i pozorišti i, konačno, o ličnim stvarima. Priča živo, zanimljivo, uverljivo, iskreno. S dramskim akcentima koji se ne zasecaju oštro nego nežno uplovljavaju u čitaočevu pažnju.
Prvi deo knjige završava se malim ali brižljivo pravljenim izborom pisama koja je LJ. Tadić, u određenim prilika, dobijao od Dobrice Ćosića, Vlade Dedijera ("Pričam Sartru o tvojoj ulozi u Prljavim rukama, pa te obojica mnogo pozdravljamo"), Andreja Hinga, Arse Jovanovića, Raše Plaovića, Ljubiše Jovanovića, Tome Kuruzovića...
Presto bez kralja naslov je drugog dela knjige u kome je autor skupio većinu onog što je napisano i izgovoreno na vest da se tumač Sokrata nije mogao odbraniti od onoga što simbolizuje poslednja reč u naslovu predstave koju je više od hiljadu puta odigrao pred opčinjenom publikom.
U treći deo – O glumcu i delu (u sećanjima) – Perić je, uz ranije ispričanu priču Tadićeve supruge Snežane Nikšić Na ručku sa Krležom, uvrstio vrlo zanimljive kratke tekstove, pisane na njegovu molbu, nekoliko Tadićevih prijatelja i obožavalaca. O čoveku uspravnog hoda koji se podsmevao novom svetskom poretku, o našoj Šeherzadi u čijoj priči je uočljiva komocija reči i misli, o čoveku s kritičkom distancom vrlo zanimljiva mišljenja i sećanja izneli su Pero Kvrgić, Jovica Pavić, Milena Zupančič, Slavoljub Đukić i Milan Kučan. Zašto baš oni, saznaće čitalac ove dobro zamišljene, na najprihvatljiviji način komponovane i vrlo uspešno ostvarene knjige, o čijem nastanku, posredno, sam njen glavni junak svedoči:
"... I Snežana... kaže meni: Zašto ti ne bi napravio svoju traku? Da prođeš kroz svoj život, svoje uloge, svoje pozorište... Da se to snimi na video traku, ono što je snimljeno da se pokaže... Ne mogu da se usudim da kažem da ću ja to da napravim. Ovako, neka ostane knjiga..."
I, zahvaljujući Branku Periću, ostala je knjiga. Zaista dobra knjiga, koja bi se, verovatno, svidela i Ljubi Tadiću. Ljubina knjiga o Ljubi, čija je posebna vrednost u tome što se njen priređivač/zapisivač nigde ne primećuje. Ljuba Tadić sam sobom, moglo bi se reći
Konačno, knjiga čiji bi prvi deo vrstan glumac, uz neznatu dramaturšku obradu, mogao da igra onako kao što je LJ. Tadić igrao Odbranu Sokratovu i smrt.
Ranko PAVLOVIĆ
[objavljeno: 25.11.2006.]
