Izvor: Politika, 27.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kombajni i plastenici za prekobrojne
Šta uraditi sa otpremninom, jedno je od čestih pitanja koje sebi postavljaju bivši zaposleni. Iskustva u Kragujevcu gde su hiljade Zastavinih radnika dobile otpremnine, nisu potpuno ohrabrujuća. Pokazalo se da samo manjina ume dobro da investira, ili, da nikog ne optužimo za nesposobnost pre sagledavanja kompletnih okolnosti, samo manjina ima uslove da oplodi kapital.
A taj kapital iz otpremnine nije ni mali ni veliki. A može i da se višestruko uveća ako se iz radnog odnosa izvuče >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << još neka korist – mislimo na znanja koja su sticana. Radne veštine i poslovni kontakti mogu biti i značajniji od "sikter para", kako se kolokvijalno naziva otpremnina.
Razgovaramo na ovu temu sa dr Aleksandrom Đikićem, sa Poljoprivrednog fakulteta na Prištinskom univerzitetu, koji je ujedno i konsultant za poljoprivredna ulaganja mnogim domaćim i stranim firmama. Počinjemo sa krajnje konkretnim problemom: radnik koji ima izvesnih znanja iz poljoprivrede ostao je bez posla, dobio je otpremninu u iznosu od, na primer, 7.000 evra, zdravstveno se oseća dobro, "u snazi je" – kad se se to sabere ostaje pitanje šta je njemu najisplativije da radi.
Đikić kaže da bi tom čoveku savetovao da kupi kombajn. Otpremnina mu je dovoljna za učešće, a ostatak će otplatiti putem lizinga. Mesečno bi morao da isplati oko 400 evra. Đikić procenjuje da bi glavnicu za kombajn mogao da isplati i samo od jedne sezone. Međutim, sem znanja kombajniranja, morao bi da ima i trgovačke sposobnosti. Kombajniranje se po pravilu plaća u naturi, tako da bi kompenzacionu pšenicu, na primer, morao i da proda da bi dobio novac. Kako se okrene, traže se dva radnika u jednom.
Đikić pominje i vrlo isplativo postavljanje plastenika, ali, odmah se ograđuje:
– U posao sa plastenicima može da se upusti samo neko ko za branje ima radnu snagu u kući.
Plastenik od 200 kvadratnih metara košta "samo" 1.000 evra. Proizvođači plastične folije daju garanciju od šest i sedam godina, što je sasvim dovoljno da se ulaganje višestruko isplati. Tehnologija plastičnih folija za poljoprivredu je toliko usavršena, dobra je i jeftina, da je potisnula staklene bašte.
Kod odluke koje poljoprivredne kulture će uzgajati, navodi Đikić, proizvođač bi morao da vodi računa i o promenjenim klimatskim uslovima. Ono što je decenijama rađalo uspešno u jednom području, ne znači da će i dalje. Među domaćim stručnjacima postoji predlog da se na području istočnog Banata više ne uzgaja kukuruz. Zemljište je postalo sušno. Ali zato je skoro idealno za voćnjake. Potrebno je i u Srbiji, ukazuje Đikić, napraviti strategiju "rejonizacije poljoprivrednih kultura", kao što je urađeno u Nemačkoj. Tamo, već sada, ono što se gajilo u Bavarskoj, na jugu, počinje da se uzgaja uz tok Rajne, na severu. Recimo, agronomi sa Univerziteta u Krakovu su uspeli da adaptiraju papriku klimatskim uslovima južne Poljske – i sada i Poljaci proizvode papriku. Verovatno nije slatka kao leskovačka, ali biće, što klima bude toplija.
Zaključak je da onaj ko se odluči da radi u poljoprivredi mora da bude i naučnik, ali i da zasuče rukave.
[objavljeno: ]
