Izvor: Blic, 24.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komadanje Orfeja
Događaj od pre dvadestak godina: čovek se budi u svojoj sobi, stan je u centru grada, u rano popodne, u teškom mamurluku posle probančene noći. Pogleda kroz prozor i vidi u krošnji drveta preko puta - majmuna. Uzima telefon i zove prijatelje da se raspita šta se prethodne noći trošilo, da zna: možda je u pitanju delirijum tremens - ali gde su miševi? - možda jako loš trip.
Bilo je to onog dana kada je iz zoološkog vrta iz centra prestonice odmaglio Sami, legenda beogradskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << asfalta. Koliko se sećam, na pušku za uspavljivanje, koja je imala stići iz Osijeka, čekalo se celo pre podne.
Ključno pitanje koje je postavio jedan drugi čovek, stranac, glasilo je: otkud zoološki vrt u centru grada?
Pre trideset i kusur godina Ihab Hasan, američki teoretičar književnosti, objavio je knjigu „Komadanje Orfeja". U knjizi se, na osnovu razaranja mita o pevaču koji je došao da pesmom izvede svoju Euridiku iz Hada, ali je, osvrnuvši se, narušio volju bogova i tako zauvek izgubio suprugu, Hasan tumači ondašnji književni trenutak i uvodi nov pojam, kasnije višestruko zlorabljen - postmodernizam. Knjiga nije objavljena na srpskom, ali jeste na hrvatskom, početkom rata. Orfeja su raskomadale menade, zbog ljubomore, onda kada je, po nestanku Euridike, zavoleo mladiće. Telo mu je raskomadano, ali njegova glava i dalje pluta, i peva.
Ihab Hasan tumači taj temeljni mit o umetnosti kao priču o konačnom raspadu celine, a postmoderna, u nas, po običaju, odocnela, jeste teorijsko ozvaničenje tog raspada.
U kakvoj su vezi majmun Sami i temeljna knjiga o postmoderni? Ne bi bili ni u kakvoj da ne živimo u zemlji u kojoj se postmoderna najbolje primila kao odrešenje od etičkog principa, pre svega u medijskoj sferi. Raskomadano telo čoveka koji je pao u kavez sa medvedima u centru grada na naslovnim stranicama dnevnih novina, u punoj grafičkoj rezoluciji - to je, eto, srpska postmoderna u svojoj zakasneloj, pomahnitaloj verziji.
Samijevo bekstvo bilo je krik rođaka koji ne želi da živi tamo gde mu nije mesto. Mislim da je to bilo iste one godine kada je počivši diktator osvojio vlast, a narod odabrao, konsezusom, svoju tamnicu.
Orfejeva glava, međutim, i dalje peva, računajući na večnost.
