Izvor: RTS, 01.Jul.2012, 09:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Koliko para, toliko repertoara
Sve je manje novca iz gradskog budžeta za pozorišta. Samim tim ima manje premijera, a više angažmana glumaca van matične kuće. Kriva je zastarela organizacija ustanova kulture. Za sistemsko rešenje potreban je zakon koji pozorišta čekaju godinama.
Nedavna dešavanja u "Ateljeu 212" načela su vrh ledenog brega s kojim se godinama sudaraju beogradska pozorišta. Sve je manje novca iz gradskog budžeta, samim tim i premijera, a više angažmana pojedinih glumaca van matičnog >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << pozorišta - zbog čega matična kuća trpi.
U jednom su svi saglasni: sistem organizacije kulturnih ustanova zastareo je i loš. Slažu se i da mora da se menja samo uz njihov dijalog, ali za pregovarački sto nikako da sednu.
Zahtev da se analizira uposlenost glumaca - pokušaj Grada da reši probleme beogradskih teatara. Pozorišta nisu fabrike, odgovaraju umetnici, pa njihov rad ne može da se meri brojkama.
"Jedan glumac na sceni igra nešto za dva ili tri sata, to gleda od 500 do 700 ljudi. Koliko onda u stvari taj glumac ima radnih sati", pita direktor "Pozorište na Terazijama" Mihailo Vukobratović.
Na te sate dodaju se i probe. Interne analize pokazuju da ansambli koji na scenu izlaze i vikendima i praznicima, u toku godine gotovo da nemaju slobodnih dana. S druge strane, sve manje je premijera i predstave su sve kraće na repertoaru. Za finansiranje umetničkih projekata novca u gradskoj kasi nema.
Maša Mihailović iz Beogradskog dramskog pozorište kaže da su prošle godine imali pet premijera, u ovoj sezoni četiri, a pre pet godine bilo je 11 premijera godišnje.
Svi se slažu da je za sve je kriva zastarela organizacija ustanova kulture.
"Tim pre što je ovaj model zastareo što je kulturni model prevaziđen u smislu da vi ne možete pronaći nijedan grad u Evropi koji na ovakav direktan način iz budžeta finansira 36 ustanova, 11 manifestacija i čitav civilni sektor. To je nemoguće i za Berlin, a kamoli za Beograd ", kaže Aleksandar Peković iz Sekretarijata za kulturu Grada Beograda.
Modernizacija pozorišta značila bi ukidanje stalnih ansambala, privatizaciju pozorišta ili smanjenje broja onih koja se finansiraju iz budžeta. Glumci bi se zapošljavali na ugovor ili pod strogim pravilima u javnom sektoru.
"Ako očekujete od čoveka da se bavi umetničkim radom morate mu obezbediti kvalitetne uslove da to radi. Ili onda recite ne i da svi oni idu na tržište. Onda svi idu na tržište pa da vidimo ko će da preživi", kaže Mihajlo Vukobratović.
Za sistemsko rešenje potreban je zakon koji pozorišta čekaju godinama.
"Izglasan je zakon o kulturi, ali nije na snazi jer nisu doneta podzakonska akta tako da nam kultura već godinama funkcioniše u pravnom vakumu i za to je najodgovornije ministarstvo za kulturu. Tek kad počnemo ovim sistemski da se bavimo moći ćemo da se bavimo i pojedinačnim slučajevima", kaže pozorišni kritičar Ivan Medenica.
U tom slučaju, smanjena produktivnost ili druge nepravde ne bi bile ostavljene proizvoljnim procenama nezadovoljnih i onih koje optužuju. Jedino merilo uspeha bila bi reakcija publike.
