Izvor: Vesti-online.com, 07.Nov.2011, 12:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Koliko košta student (2): U miraz samo diploma

Mirjana sigurno radi u nekoj ambasadi, rekao je njen drug iz razreda koji se sećao predsednika pionira u osnovnoj školi u Kuršumliji. Dečje ambicije vodile su Mirjanu Veselinović prvo na školska takmičenja, a onda na fakultet. Da je geografija na Balkanu uvek i nacionalna dijagnoza, Mirjana će saznati kasnije. Kao apsolvent geografije shvata da posla u Kuršumliji nema i odlazi u Beograd da nađe posao i završi fakultet.

- Roditelji su tada ostali bez posla. Majka je radila >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << u konfekciji koja je propala, a otac je u Metalcu rintao tri godine bez plate. Tako sam došla 2004. u Beograd jer je on iz Kuršumlije izgledao kao velegrad mogućnosti. Bila sam samofinansirajući student, pa sam se zaposlila odmah kao kasirka, čak su me i prijavili, a toga u Kuršumliji nema. Onda sam radila, radila, a ispiti su čekali. Shvatim da nema više otezanja i da moram uz posao da završim fakultet. Prošle su dve godine, a ja sam stanovala kod neke bake, plaćala sobu 35 evra. Nije mi bilo dobro, ali je bilo jeftino. Fakultet su izmestili u Kosovsku Mitrovicu. Putovala sam noću da stignem na ispit. Spavala sam u motelu Biševac, jer drugog mesta za konak nije bilo. Kosovo je za mene bilo trauma. Tamo ima više vojske nego ljudi, a oni kforovci, em naoružani, em sa sobom vuku vučjake... Ali ti ideš, ideš, pa se nekako navikneš. Diplomirala sam pre dve i po godine, tačno 1. aprila. I ta moja diploma i dan-danas izgleda kao prvoaprilska šala.

Za ovih sedam godina u Beogradu Mirjana je radila u trafici, kao servirka u restoranu, kao kasirka, prala sudove... ali se tešila da će dobiti diplomu.

- Nije bilo lako raditi po tim prodavnicama, tražiš tri slobodna dana za ispit, a kao da si kolegama opsovao majku... Pa loša hrana, herpesi, pad imuniteta, učenje noćima, putovanje za svaki ispit. Za mene je to bilo u rangu turističkog putovanja, jer je koštalo toliko. Roditelji su mi pomagali koliko su mogli. Otac je za mnom došao u Beograd da zaradi za staž da bi mogao da ode u penziju i sad živimo zajedno. On radi kao računovođa za građevinsku firmu. Otac mi je i platio diplomski, nisam mogla da skupim 100 evra koliko mi je trebalo da fotokopiram rad u pet primeraka, ukoričim, uplatim za odbranu diplomskog.

Mirjana kaže da je jugonostalgičar i nostalgičar.

- U Jugoslaviji smo imali budućnost, koju su nam potom ukrali. Učila sam u školi o Jugoslaviji, učila sam njenu geografiju, reke, planine. U mojoj glavi Srbija je i dalje deo Jugoslavije... Ja sad stvarno ne znam kako se zove naša zemlja. Meni otac kaže da je i tad bilo teško, ali je zaboravio da je njegovo prvo radno mesto u Metalcu bilo šef operative! Ja imam danas kompjuter, ali mi služi da tražim oglase za posao. Sad sam se javila na oglas za nastavnika u Velikom Ropotovu kod Kosovske Kamenice. Ne znam kako se tamo živi, ali vuče me jug. Dala sam otkaz u prodavnici i vratila se u Kuršumliju. Kad sam stigla u Beograd, u autobusu je jedna devojka listala knjigu poezije i ja sam pročitala stihove: "Kad dođeš u bilo koji grad, da znaš da si stigao kasno." I meni je jasno da sam svuda zakasnila.

Danas Mirjana ima 34 godine i kaže da zna samo dve stvari: da predaje geografiju i radi u prodavnici. Javljala se na oglase za posao nastavnika u Beloj Crkvi, Vršcu, Žitkovcu kod Aleksinca... ali uvek prime nekog iz tog mesta.

- Valjda Srbija mora da ima tu Nacionalnu službu za zapošljavanje, ipak ne znam čemu ona stvarno služi! Dosad mi ništa nisu ni ponudili da radim, osim da promenim zanimanje besplatnim kursom za poslastičare. Nas diplomiranih izgleda ima previše...

Mirjana se nije udavala jer je želela da ima svoj dinar, da bude nezavisna. Danas od miraza ima samo svoju diplomu.

Mirjana je verovala da je Beograd grad mogućnosti.

- U Kuršumliji živi, mislim, 18.000 stanovnika, a u prestonici je sve skoncentrisao, i proizvodnja, i građevinarstvo i trgovina. Verovala sam da i za mene ima posla, a ja bih za ovih sedam godina mogla da napišem ispovest jedne kasirke. U Kuršumliji postoje dve osnovne škole i jedna srednja, a sve firme su propale. Niko ne zna kako. U fabrici konfekcije nema više nijedne šivaće mašine. Samo su jednog dana nestale, a niko ne zna ko je odgovoran. I Metalac je propao, jedan čovek ga je kupio u želji da oporavi rodni kraj, ali nije uspelo, tamo više nema kadrova, nema dovoljno ni radnika. Svi smo se preselili u Beograd. Moja generacija je otišla i dalje, u Belgiju, Španiju, Švajcarsku. Izgleda da je samo meni bio san da odem u Beograd.

- U očevom selu sada žive četiri stanovnika. Dok sam bila mala, još je postojalo. Tamo smo provodili svaki vikend, pa sam imala zdravo detinjstvo. I sad gledam, cela moja familija završila u Beogradu, osim majke. To je velika greška.

- Kao student sam mesec dana predavala geografiju u školi u Lukovskoj Banji. Bila je to zamena, sneg napadao do struka, a autobus ide samo dvaput dnevno, jer je put bio načisto propao. Časove sam završavala u jedan po podne, a u sedam uveče sam stizala kući zbog prevoza. A danas je saobraćaj tamo gori nego tada. Dvaput sam spavala kod lokalne učiteljice, jer nas je zavejala mećava, pa nismo mogli ni makac iz sela. Pola dece kojoj sam predavala nije nikad videlo Kuršumliju. Ali, ja bih sutra opet radila u toj školi koja se i danas greje furunama. Meni je to lepše od supermoderne škole.

Nastavak na Vesti-online.com...