Izvor: Press, 13.Jul.2013, 10:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolika je cena našeg ćutanja?
No, ono sa čim ne mogu i neću da se pomirim jeste vazda ista slika svakog 11. jula- stotine novih tabuta polažu se u plačnu srebreničku zemlju, bez kraja, kako kakav nekrofilski marketing.
Otuda valjda i tri tačke iza broja 8372 na spomen ploči u Potočarima i napomena: „Ukupan broj žrtava, koji nije konačan“!
Kada će biti? Kolika je brojka dovoljna da opravda prokletstvo i anatemu nametnutu srpstvu?! Kolika je cena našeg ćutanja, a koliki zbir njihove žalosti?!
Te >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << tri tačke doveka će nas deliti na nas i njih, doveka će biti međaš preko kojeg neće ni naši ni njihovi potomci, doveka se „mrzeći“ svakog 11. jula.
Ima li ikoga u ovom stradalnom narodu da kaže: „Dosta“! Ne sa prebrajanjem žrtava i ukopom nesrećnika, već nabijanjem na suv kolac naroda, koji svakako nije najbolji, ali daleko od najgoreg na ovoj zlosrećnoj kugli zemaljskoj.
Premalo nas je da bi smo učinili sve što nam se stavlja na dušu, a opet, izgleda, previše da bi nas prestali prebrojavati...
Ne sekirajte se, više nas je pod zemljom, negoli na njoj.
Nije Srbija ni nebeska, ni zemaljska- već grobna!
Daleko više zemlja žrtava, negoli dželata.
Od kolevke za svakim od nas ipisane su tri tačke...
Pitam opet: kolika je cena naše ćutnje?! Ako ste nas ubedili da je pogan u naše ime činila strašne zločine, recite za koliko ste se, opet u naše ime, pogodila da košta srpska crnina?!
Tek da znamo kada će srpska majka na grobu trojice preklanih sinova biti samo sirotica u leleku i crnini, a ne živi spomenik stradalništva?
Koliko još treba da nas nema, koliko još to treba da nas se oseća prokleto i posramljeno, da se pobodu krstače nad jamama, jarugama, vrtačama, njivama, šikarama, nad kojima majke nasumično leleču, ne znajući gde su im kosti dece?
Nema dovoljno kandila i tamjana da se opoje i ožale svi preklani vratovi i razdrobljene lobanje naroda koji je žalosno pristao da bude tek krajputaš na mestu svog nestanka.
Dok god nam se životi svode na matematiku smrti- nema sreće na ovoj grobnom balkanskoj zemlji!
Dok neko ne kaže: „Dosta“, tri tačke će ostati poklič, a ne poziv na molitvu, il namaz, a pisari tek referenti smrti u čijim je rukama olovka sablja, a spomen ploča grudobran iza kojeg kukavički pozivaju na juriš...
