Izvor: Blic, 31.Mar.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolevke prazne već pola veka
Kolevke prazne već pola veka
SMEDEREVO - Nemam koga da blagosiljam, samo idem na opela i parastose. Prošle godine krstio sam samo dvadesetoro dece, venčao dvoje mladenaca, a pokopao 50 staraca. U parohijskim knjigama zapisano je da se u 2005. rodilo pedesetoro, a upokojilo tri puta više. Mladi se sele u beli svet, a stari na onaj svet. Neće to na dobro da izađe - vrti glavom sveštenik Đorđe Kovačević, žaleći se što ga parohijani iz Azanje, najvećeg sela u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Srbiji, češće zovu na sahrane nego na veselja.
Azanja je do 1950. godine bila najveće srpsko selo sa 12.500 stanovnika. Tada je podeljena u tri naselja - Vlaški Do, Grčac i Azanju. Danas ova tri sela imaju 7.000 žitelja čiji je prosek godina 55. Za poslednje četiri decenije u seoskoj školi broj đaka trostruko je manji.
Plač deteta sve je ređi, a tužne povorke sve češće. Ima familija gde se kolevka nije zaljuljala pola veka. U centru sela najviše je radnji s pogrebnom opremom. Venčanice se odavno ne prodaju. Trgovine nekada moćnih firmi zakatančene su. Izlozi služe za kačenje umrlica. Meštani se svakoga jutra okupljaju ispred zadružne kafane da čitaju koji je komšija osvanuo među blaženopočivšima.
Žarko Talijan, matičar koji uredno beleži sva rođenja, smrti i venčanja, priča kako se prošle jeseni u Azanji samo jednom čula svadbena truba. A nekad je bilo drugačije.
- Za samo nedelju dana 1940. godine imali smo 42 svadbe. U jednom danu 1917. godine venčalo se 19 mladenaca. Braća su se ženila po tradiciji istog dana, godišnje se rađalo na stotine dece - kaže matičar, pokazujući na stotine fotografija azanjskih supružnika, starih i više od jednog veka.
Uredno povezane sveske u kojoj Talijan čuva istoriju azanjskih familija, ređaju se kako stari srpski red nalaže: proševina, kićenje devojke, vođevina, mladenci, svadbe. Tad je, kaže, bilo reda. Znalo se ko prosi verenicu, ko je daje, s koliko dukata se kiti i šta nosi u miraz.
- Familije su pregovarale uz posredovanje navodadžika. Tvrdio se pazar, merila imanja, ali su se ljudi ženili i žene udavale. Verenice su imale po 17 godina. Ako bi koja prešla dvadesetu, bila je matora devojka. Momak kad se vrati iz vojske već je prestario za ženidbu - veli matičar.
Seljake je uništilo ratovanje, gladovanje, komunizam i politika. Mladi su pobegli u gradove, momci prestarili za ženidbu, devojke potražile nešto bolje od motike. Ostali su prazne kuće, ali i obori, staje i njive.
Azanjski fotograf Zoran ne može se prisetiti tačno kada je poslednji put fotografisao svadbu.
- Ranije sam uredno beležio svako venčanje. Danas nema šta da se pribeleži. Svadbeno veselje poslednji put sam slikao prošle godine. Zarađujem jedino od izrade fotografija za nadgrobne spomenike, a zanat izumire, baš kao i selo. I mi fotografi 'možemo da se slikamo' - kaže fotograf.
Narodni zabavljač, kako sebe zove, pevač Miroslav Mišić Kale, poslednji put na svadbi je zapevao pre pet godina.
- Već sam zaboravio tekstove i melodije. Nekada sam kroz celu Šumadiju uveseljavao svatove. Danas od mikrofona nema zarade, ne kite se azanjske harmonike parama kao nekad, pa sam morao da se prešaltujem na druge poslove - veli Kale koji iza sebe imam šest snimljenih singl ploča.
Azanjski mladići od 25 pa do 70 godina okupljaju se u bifeu 'Zadnja šansa'. Starijima je poslednja uteha u rakiji koju piju naiskap, a mlađi se na njih ugledali.
- Neka nova moda došla. Gledam kako za jednim stolom sede sve momci, a devojke se okupile oko drugog. Nemaju ljubavnih tema za razgovor. Pričaju o poslu, seoskim tračevima, koještarijama, umesto decu da prave - čudi se konobarica Milanka Jelić Lana.
Jelena Ilić
