Izvor: Southeast European Times, 11.Jul.2011, 23:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolebljiv napredak akademske slobode u Turskoj
Istoričari i drugi profesori imaju prostora za razmatranje kontroverznih tema, ali neka ograničenja ostaju.
11/07/2011
Ana Vud za Southeast European Times iz Istanbula – 11.7.2011.
Ismail Bešikči sada je stariji čovek i govori tihim glasom. Oni koji nisu upoznati sa njegovim životom i radom možda bi ga videli samo kao iskusnog profesora na zalasku karijere.
Ali, taj blagi akademski radnik je borac, koji je bio izbačen iz univerzitetskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << sistema i koji je proveo u zatvoru 17 godina zbog svog originalnog rada o turskim Kurdima.
Prema tadašnjoj državnoj ideologiji nije postojalo ništa što se zove osoba kurdskog porekla ili kurdski jezik. Zvaničnici su objašnjavali postojanje te manjine uz pomoć komičnih teorija o „brdskim Turcima“.
Bešikči je postao simbol duge istorije akademske represije i oštre cenzure u Turskoj, mada on svakako nije jedini profesor koji je ostao bez posla ili proveo vreme u zatvoru. Međutim, situacija se popravila, rekao je on za SETimes.
„Bilo je puno vrlo važnih poruka u proteklih deset godina i akademska sloboda će nastaviti da se povećava“, rekao je Bešikči. „Svest će biti veća.“
Još jedno eksplozivno pitanje u turskoj akademiji je masakr Jermena početkom 20. veka, čije je postojanje -- da ne pominjemo tvrdnju da je ravan genocidu -- tema žestoke nacionalne debate.
Danas katedre za istoriju na turskim univerzitetima imaju puno više slobode za razmatranje takvih tema, što svedoči o postignutom napretku.
Fikret Adanir, profesor istorije na Univerzitetu Sabanci, veruje da je sloboda izražavanja od ključnog značaja za budućnost turskih univerziteta.
„U ovoj zemlji, iz perspektive akademske slobode, smatram da je najvažniji događaj to što o temama koje su osetljive u kontekstu turskog nacionalizma, kao što su jermenski i kurdski problem, sada može da se debatuje u javnim okvirima“, objašnjava on za SETimes.
Kao turski profesor koji radi u Sjedinjenim Državama, Hakan Ozoglu je u stanuju da pristupi tim pitanjima iz nešto komparativnije perspektive.
„Razumem argument da je takva sloboda limitirana i da društva imaju 'sveta mesta' koja treba zaštititi“, kaže on, priznajući da takva mesta postoje i u Sjedinjenim Državama. „Problem sa akademskom slobodom u akademskim krugovima u Turskoj je da je njeno 'sveto mesto' veoma veliko i precizne granice su prilično neodređene.“
Ta neodređenost može da dovede do kulture neizvesnosti, jer rizici guranja granica ispravnog nisu jasni. U tom kontekstu, u kojem je pritisak države donekle popustio, ali ne u potpunosti, pojavljuju se još dva spektra: autocenzura i pritisci samih univerziteta da se povinuju.
„Autocenzura je rezultat straha od maltretiranja od strane univerzitetske administracije ili sistema visokog obrazovanja u Turskoj“, kaže Ozoglu.
Anadir govori o ograničenjima koja se time nameću naučnim radnicima i objašnjava: „Mada u principu svaka specifična tema može da se istražuje na bilo kom anadolijskom univerzitetu, doktorski projekat koji ne podržavaju gornji slojevi hijerarhije neće puno doneti nečijoj akademskoj karijeri“.
Stoga je, mada je opasnost od zatvora manja, sigurnost posla profesorima koji se bave kontroverznim temama i dalje daleko od zagarantovane, a profesori i oni koji se zalažu za slobodu govora smatraju da treba da se postigne još napretka na tom polju.
Međutim, primetno je da vlada konsenzus da će preostala pitanja biti razmotrena i da je putanja uzlazna.
„Da li sam pesimista u pogledu budućnosti?“, razmišlja Adanir i zaključuje: „Ne. Verujem da se društvo trenutno menja i demokratizuje izuzetnom brzinom.“
Nastavak na Southeast European Times...
