Izvor: Politika, 23.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kola na vetar
Ideja o zauzdavanju energije, mnogo sigurnije i jače od snage konja ili magaraca, da bi se pokrenula kola, bila je primamljiva, pa su srednjovekovni inženjeri izmišljali razne načine da to postignu. Najstariji i najpraktičniji bio je korišćenje snage vetra. Nije čudo što je to izum Kineza, očigledno kao posledica njihove duge tradicije puštanja zmajeva.
Najraniji primer "jedrenja na vetru" nalazi se u "Knjizi zlatnog gospodara Hoa", poznatog naučnika cara Luana, koji je vladao od 552. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do 554. godine. On je pisao da je Koacang Vušu, čuveni filozof, konstruisao kola na vetar koja su mogla da nose tridesetoro ljudi i da pređu nekoliko stotina milja na dan.
Car Jang, iz kratkotrajne dinastije Sui, napravio je 610 godine navodno mnogo veću verziju takvih kola, koja su imala zapregu, ali i jedra. Za ta kola se tvrdilo da su mogla da prime hiljadu putnika, što je sigurno preterivanje, ali ono ukazuje na postojanje i manjih verzija. Češća je bila upotreba jedra na ručnim kolicima, pa čak i na plugovima, da bi se lakše gurali. Na krajnjem severu Kine jedra su se koristila u drugačijim prilikama: bila su pričvršćena za jahte koje su se kretale po ledu na malim točkovima.
Krajem 16. veka evropski putnici su donosili iz Kine priče o kolima na jedra. Ta kola su preko noći postala senzacija i bila svuda kopirana i često opisivana. Ona su postizala brzinu od trideset milja na sat, što je mnogo više od brzine prvih parnih železnica ranog 19. veka. Izgleda da je to nekima dalo ideju o železnici na vetar, ali ona nikada nije zaživela jer u to vreme nije postojao alternativni izvor energije u slučaju da vetar stane ili da duva u pogrešnom smeru.
Ipak, postojale su i druge ideje o tome kako pokrenuti vozilo bez pomoći životinja. Đovani di Fontana, venecijanski inženjer, opisivao je dve mogućnosti u manuskriptu iz 1425. Jedna je bila "samopokretna" kočija u kojoj je vozač povlačio konopac vezan zupčastim točkom za točkove kola. Teško da je to bilo praktično jer se konopac brzo kidao – ukoliko ruke vozača pre toga ne bi otkazale. Njegov drugi nacrt, koji izdaleka podseća na batmobil, bila su kola na reaktivni pogon. Njih je pokretalo gorivo na bazi baruta, čiju je tačnu recepturu Di Fontana čuvao kao tajnu. Ne znamo da li je neobični inženjer stvarno i pokušao da napravi ovakvo vozilo, ali bi vozač takvih kola bez sumnje poželeo da nikad nije ni pristao da učestvuje u vožnji.
[objavljeno: ]
.jpg)
