Izvor: Večernje novosti, 17.Jul.2016, 19:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kofer nas je spasao od masakra

Svedočenje Dragane Jarić i Đorđa Janjića, neposrednih svedoka tragedije. Medicinari su išli od tela do tela na asfaltu i pomagali ČETVRTAK, 14. jul, bio je pretposlednji dan našeg letovanja u Nici. Ceo dan smo se šetali i kupali, i tek oko 21 čas došli u hotel da se spakujemo i izađemo na čuvenu Englesku promenadu. Do klupice na njenom početku gde smo rado sedeli svake večeri. Brzo sam se spakovao, ali je Dragana odugovlačila i sve vreme ponavljala da joj se >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ne ide. Nisam mogao da je čekam, krenuo sam sam. Vratila me sa izlaza hotela da joj zatvorim kofer i potom smo krenuli zajedno. Kad smo sišli u hol začuli su se pucnji i vriska sa promenade, videli smo opštu bežaniju, stampedo... U prvi mah nismo znali šta se dešava, ali nam je bilo jasno da je neka velika nesreća. Sada, dva dana posle tragedije u Nici, jasno mi je da nam je taj kofer spasao živu glavu! Ovo je "Novostima" juče ispričao Đorđe Janjić (30) iz Obrenovca koji je sa devojkom Draganom Jarić (26) na dan stravičnog masakra bio na odmoru u Nici, u hotelu "Ibis" tik do šetališta na kom se dogodio teroristički napad. Klupica na kojoj su i te večeri želeli da uživaju, kako nam je rekao, nalazi se na samom početku promenade, baš na mestu odakle je Mohamed Lauež Bulel počeo svoj krvavi pir. - Dragana se iz hola odmah vratila u sobu, a ja sam istrčao na promenadu - nastavlja Đorđe. - Na "našoj klupici" video sam dvoje mrtvih, a pored nje još nekoliko teško povređenih. Shvatio sam da je reč o teškom terorističkom napadu. Gde god sam pogledao bila su tela mrtvih i povređenih. Lokve krvi bile su svuda po promenadi koja je oduvek bila jedan od najlepših zaštitnih znakova Nice, simbol osmeha, odmora, uživanja... Ljudi su trčali u sporedne ulice, majke su bežale i u naručju nosile decu... Bio sam užasnut, zgranut, ali nisam osetio ni trunku straha. Naprotiv, bio sam besan i ljut. Samo sam imao želju da pomognem, ali je masakr još trajao jer sam video i obrise kamiona i petsto metara dalje čuo neprekidne pucnje koji su baš dugo trajali u delu gde je bio vatromet kojim se obeležavao Dan pada Bastilje, najveći francuski državni praznik, i gde se održavao džez festival... Posle nekoliko minuta, kako kaže naš sagovornik, smogao je snage, pritrčao najbližem povređenom i pomogao mu koliko je mogao. Potom su, kaže, i drugi prisutni počeli da prilaze i povređenima ukazuju prvu pomoć.OPREZ NEOPHODAN KADA smo se pripremali za letovanje u Nici, rodbina i neki prijatelji su nam govorili da Francuska više nije bezbedna kao pre, da nam je izbor, možda, pogrešan zbog mogućih terorističkih napada - priča Đorđe Janjić. - Mi smo, međutim, u Nici letovali i prošle godine. Bili smo oduševljeni. A, ja sam komentarisao: "E, baš će od cele Zemljine kugle, teroristi doći u Nicu kada smo mi tamo!" Nažalost, tu je bio jedan, rođen u Francuskoj. Zato, sada, svima kažem da je oprez neophodan, jer teroristi, neke zemlje neprekidno "drže na nišanu". - Ne znam koliko dugo sam pomagao ranjenima - priča Đorđe, vidno potresen. - Ubrzo je stigla i Hitna pomoć. Bilo je stotine lekara i drugog medicinskog osoblja. Išli su, bukvalno, od tela do tela. Gde je bilo nade da mogu pomoći - brzo su reagovali i zadržavali se duže. A, gde nije, nastradalog su pokrivali belim čaršavom na čije krajeve su, da ga vetar ne odnese, stavljali veće kamenčiće sa plaže... Nikad to neću moći da zaboravim... Nikada nisam video toliko belih čaršava koji su bili znak smrti... Ne seća se naš sagovornik kada se vratio u hotel "Ibis", u svoju sobu čiji balkon, kako nam je objasnio, "gleda" na promenadu, a prozor na ulaz Urgentnog centra. - Proveli smo besanu noć, ne znam ni kada smo uspeli da se malo smirimo i da zaspimo - kaže Đorđe. - U Urgentni centar do jutra su neprekidno pristizala kola Hitne pomoći. Mislili smo da su stotine mrtvih i povređenih. Gledali smo televiziju, pratili sve vesti, šta se dešava. Bili smo uznemireni. Pričao sam Dragani da su mi pred očima slike uplakane dece, nažalost i mrtve... Nismo mogli da verujemo da jedan čovek može da bude takav zlotvor. Strašno je koliko zla može da se nakupi samo u jednom čoveku da najpre puca na nevine ljude, a potom kamionom, velikom brzinom krene po šetalištu punom dece i odraslih... Neka se ovaj zločin kom smo bili svedoci - nikad i nigde ne ponovi! GRAD U ČUDNOJ TIŠINI JUTRO posle masakra, Đorđe je ostao u hotelu, dok sam otišla do apoteke - priča Dragana Jarić. - Kada sam izašla na ulicu Nica je bila u čudnoj tišini. Ljudi su užurbano išli ulicama, a bilo je i vozila u samom centru. Verujem da su to bili samo oni koji su morali na posao. Radile su jedino apoteke, a prodavnice i veliki marketi - ne. Bilo mi je čudno što ima kupača na plaži... Kada smo, u petak, oko 13 časova napustili Nicu, njenom periferijom vladali su muk i jeza. Nigde nije bilo žive duše.

Nastavak na Večernje novosti...