Izvor: Blic, 26.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kod privatnika se radi i tri puta više
Kod privatnika se radi i tri puta više
Ako je krilatica 'niko ne može toliko malo da me plati koliko ja mogu malo da radim' i bila dugo na snazi na ovim našim prostorima, ona sigurno poslednjih desetak godina nije odrednica koja karakteriše odnos naših radnika prema poslu. Restlovi ove filozofije, smatraju sagovornici 'Blica' na temu koliko radimo, ostali su možda još samo u preduzećima gde nije regulisano pitanje vlasništva, ali i tamo ne zato što ljudi neće da rade, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << već zato što nemaju šta da rade i što su slabo nagrađeni.
Filozofija odnosa prema radnom mestu iz komunističkog perioda u mnogim segmentima sada je i potpuno suprotna. Sada bi zapravo poslodavci mogli radnicima reći da oni nikako ne mogu toliko malo da rade koliko oni mogu malo da im plate. Jer, za razliku od ranijeg vremena kada je i sa ne mnogo rada ponekad bilo moguće dobiti pristojnu platu, sada je malo onih koji od plate mogu dobro da žive. Da stvari budu još gore, uspeli smo da ostvarimo i za normalno poimanje stvari nezamislivu situaciju, da radnici dolaze na posao i rade, ali za to ne primaju platu. Tako prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, za april ove godine, od ukupno 1,28 miliona zaposlenih u Srbiji, više od 190.000 radnika nije primilo platu.
U takvoj situaciji, kako za 'Blic' objašnjava Branislav Čanak, predsednik UGS 'Nezavisnost', nije ni čudo ako ljudi malo rade. -Mnogi radnici jednostavno nemaju šta da rade, jer je malo posla u toku jednog radnog dana. Međutim, to nikako ne znači da smo mi neradnici. Naprotiv. Vrlo smo vredni, a to se najbolje vidi po odnosu prema poslu naših ljudi kada odu da rade napolju. Tamo su jedni od najboljih radnika, jer je u razvijenom svetu svaki dan nova utakmica, meri se učinak svakog radnog dana, ali su za taj posao i adekvatno nagrađeni i normalno je da će da rade - kaže Čanak, upozoravajući, da ako naši stratezi privrednog razvoja kao našu jedinu konkurentnost budu nudili jeftinu radnu snagu, stara filozofija odnosa prema radu sigurno će se opet vratiti na naše prostore. - Mi ćemo se novom pristupu poslu prilagoditi mnogo brže nego radnici ostalih zemalja u tranziciji. Kada se ovde stvori šansa da se radom može dosta i zaraditi, videće se da smo vredni kao Japanci - optimista je Čanak.
On smatra da to što neki na zvaničnom radnom mestu rade sa pola snage, ponekad ne više od efektivna tri sata, čine to da bi se sačuvali za popodne, kada radeći u sivoj ekonomiji zapravo stiču većinu svojih stvarnih prihoda za život. - Radno mesto služi im da obezbede socijalno osiguranje, a u stvari žive od dodatnog rada. Država sa svoje strane ne suzbija sivu ekonomiju, jer zna da je ona odličan socijalni ventil - kaže Čanak.
Da je odnos prema radu promenjen, naročito u privatizovanim preduzećima, smatra i Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije. - Radna klima poboljšana je nabolje tamo gde je definisano pitanje svojine i gde su plate realnije. Mislim da je boljem odnosu prema poslu doprinela i zakonska odredba, prema kojoj se zbog neispunjavanja radnih obaveza može dobiti otkaz, što je kod nas ranije bilo nezamislivo - kaže Atanacković.
Nije nikakva tajna da su ranije oni kojima se više nije radilo mogli da ostvare pravo na invalidsku penziju uz pristojnu nadoknadu nekome iz lanca odobravanja ove vrste penzija. Takva praksa nas je dovela do toga da smo po procentu invalidskih penzionera u svetskom vrhu. - Zbog toga su drastično pooštreni uslovi za sticanje invalidske penzije, pa sada praktično i oni koji bi trebalo da idu u invalidsku penziju ne mogu, jer je fond već prebukiran. To je jedan od razloga što je i mnogo bolesnih ljudi prinuđeno da radi - navodi Atanacković.
- Radni zadaci izbegavaju se samo tamo gde je to dozvoljeno. Zato smatram da pitanje odnosa prema poslu nije stvar toga da li je neki narod neradan ili ne, već je to pitanje sistema - kaže za 'Blic' Dragan Čandrlić, direktor 'Hil internacionala', firme koja se bavi traženjem i selekcijom menadžmenta za druga preduzeća. Prema njegovim rečima, moramo se privikavati na situaciju, da tamo gde se zna ko je vlasnik, on neće dozvoliti da mu tri čoveka opslužuju jedno radno mesto, već samo jedan, jer se ide na punu zaposlenost.
Zanimljiva su i iskustva domaćih ljudi koji su radili u oba sistema - društvenom i privatnom.
- Radila sam i kod jednih i kod drugih, i mogu reći da mi je kod stranaca bilo neprijatnije i teže. Kao radniku sa visokom stručnom spremom plata mi je bila malo pristojnija nego što bi mogla zaraditi u nekoj našoj dobrostojećoj firmi. Sumnjam, međutim, da oni svoj visokoobrazovani kadar u svojoj zemlji plaćaju tako malo kao nas. Smetalo mi je što su prema meni i ostalim našim radnicima imali stav da sa tom platom, ne baš bogzna velikom, mogu kupiti i nas kao ljude. Tolerisali smo to samo zato što nas je mnogo nezaposlenih i što nemamo izbora, a kada budemo imali mogućnost izbora, i strani poslodavci će ovde morati da promene svoj stav prema nama - prenosi svoje iskustvo V. D, diplomirani politikolog.
Ekonomista M. R, zaposlen u jednoj stranoj banci, međutim, kaže da mu je raditi u stranoj banci neuporedivo bolje nego dok je radio u domaćoj. - Ne krijem da tu pre svega i iznad svega mislim na platu, koja je dva i po puta veća nego dok sam radio za našu banku. Priznajem da mi je sada teže raditi u smislu da ima više posla, nema praznog hoda tokom radnog vremena, stalno nam proveravaju učinak, pa me to tera da obavim što moram i ne mislim na to što mnogo radim. Iskreno rečeno, ipak mi nedostaje druženje koje sam ranije imao sa kolegama, jer su ovde gde sam sada odnosi sa kolegama drugačiji i pričamo mnogo manje, skoro isključivo o poslu. Duša slovenska ponekad poželi da se malo opusti i nasmeje, da natenane uz najnovije viceve popije kafu sa kolegama, ali bogami to ovde ne prolazi. Nekad mi je zbog toga teško, ali kada se setim koliko sam ranije kuburio sa novcem, kažem sebi 'ćuti i radi'. Kada bi mogle njihove plate i naša opuštencija, bilo bi super, ali izgleda te dve stvari nikako ne idu zajedno.
U vremenima tranzicije sve je izgleda izmešano, uglavnom se slažu svi sagovornici 'Blica'. Dragan Čandrlić procenjuje da smo ušli u period kada je osnovna tendencija da se sve više ide na smanjenje troškova poslovanja, a tu su plate zaposlenih jedna od važnih stavki. - Onaj ko dobije radno mesto, moraće da obavi sve poverene zadatke i naravno da neće imati vremena za česte pauze i ispijanje po nekoliko kafa u toku radnog dana. Mislim da su naši ljudi spremni za ta surova ali neminovna pravila savremenog sveta. Treba ih samo adekvatno nagraditi, smatra Čandrlić i navodi da smo kao narod vredni i da imamo intelektualne sposobnosti da se uključimo u svetski tempo rada.
- Ništa oni napolju nisu pametniji ni sposobniji od nas. Oni su jednostavno samo analizirali stvari i formulisali dobitnu kombinaciju. Tamo se recimo svakih 15 ili 30 dana ili par meseci beleži prolazno vreme, odnosno učinak svakog zaposlenog i kada se to tako prati, nije teško utvrditi gde škripi, ako nešto i zaškripi. Svaki radnik je dobar ako se dobro upotrebi, a prava upotreba je ono što je posao menadžmenta. Na menadžerima je da organizuju posao i da sa radnicima vide ako nešto nije u redu, zašto nije i da zajedno nađu način kako da problem reše. Pri tom njihov pristup radnicima ne sme biti prisilan, a za dobro poslovanje neophodna je pozitivna klima u firmi - navodi Čandrlić.
On takođe kaže da ako stvari u firmi ne idu dobro, onda otkaze dobijaju ili radnici ili menadžeri, bolje reći, najčešće prvo radnici, i ukazuje da za loše rezultate ne moraju uvek biti krivi radnici, već se događaju i propusti u radu menadžera koji bi za to trebalo da budu sankcionisani.
Mirosinka Dinkić, rukovodilac odeljenja za socijalnu politiku G17 instituta, za 'Blic' kaže da 'ako je suditi po podacima o kretanju u oblasti industrije, može se reći da produktivnost u ovoj grani u poslednje vreme raste'. Prema njenim rečima, od sredine prošle godine uz kontinuirano smanjenje broja zaposlenih beleži se blagi rast industrijske proizvodnje, što ukazuje na povećanu produktivnost. Produktivnost se beleži čak i tamo gde je došlo do pada proizvodnje. Radenka Marković Svaka druga subota neradna
Radna nedelja od pet i po dana za sada ostaje na snazi u Singapuru, uprkos pozivima na uvođenje petodnevne radne nedelje, koja bi zaposlenima u ovom gradu-državi pružila više slobodnog vremena.
Potpredsednik vlade Li Hsijen Lunga kaže da nije trenutak za skraćivanje radne nedelje u javnim službama.
'Vreme je da se trgnemo, radimo malo marljivije i uložimo dodatan napor, jer želimo da preokrenemo stvari', rekao je Li, osvrćući se na nepovoljnu ekonomsku situaciju koja vlada u Singapuru. Odlični radnici za privatnike, za direktore slabi
Većina privatnih poslodavaca, bilo domaćih, bilo stranih, slaže se da smo dobri radnici, čak kažu da ne zaostajemo za zapadnim standardima i da smo vredniji. Zaposleni u privatnom sektoru to objašnjavaju, zahtevajući anonimnost, na sledeći način:
- Ja sam, takođe, radio u domaćoj firmi i mogu reći da se ovde bolje snalazim. Produktivnost je veća, jer je atmosfera takva da sam imaš osećaj da trebaš da radiš više i bolje, a ne zato što te neko na to tera.
Dušica Radulić, direktor marketinga 'Merkatora', kaže da se radnici dobro snalaze u novoj radnoj sredini i objašnjava. - Ovde imaju dobre uslove za rad i znaju red. Nemamo nikakvih problema, tako da se niko nije žalio.
Radnici se na novi način rada navikavaju bez poteškoća, kažu u menadžmentu kompanije 'Del Yug' iz Pazove.
- Prvih mesec dana im je malo čudno, ali se brzo uklope. Obuka je raznovrsna, učenje engleskog jezika, obuka za rad na računarima do nekih specijalizovanih ciljnih obuka za stručno knjigovodstvo, tehnologe i slično.
Domaći poslodavci u društvenim firmama uglavnom su neraspoloženi za razgovor na temu kako radimo. Svi ističu da nas karakteriše nemar, da smo nezainteresovani i da ne shvatamo da radeći najviše doprinosimo samima sebi. Žale se da kad ih napuste radnici i odu kod privatnika, da su tamo po pravilu najbolji radnici. RADNI DAN - državne firme
- u većini preduzeća radni dan počinje u sedam sati
- radno vreme je osam sati, ali se posao često napušta pola sata pre zvaničnog kraja radnog dana
- zakonski je zagarantovana pauza od pola sata
- već od osam sati radnici su na pauzi
- vikend je uglavnom slobodan, negde se radi samo jedna subota mesečno
- minimalan godišnji odmor je 18 dana, na to se još dodaju dani na osnovu minulog rada RADNI DAN - privatne firme
- u proseku, na posao se dolazi između osam i devet časova
- radni dan je osam sati, međutim, nije retkost da poslodavac traži da se na poslu ostaje i po sat vremena duže, 'da se projekat završi' - nadoknade za prekovremeni rad nema (objašnjenje - plate su najveće u gradu)
- radnici imaju pravo na pauzu čije trajanje nije definisano, kao ni vreme kada se ona može koristiti - obično se na radnom mestu i ruča
- radna sedmica je produžena - rade se svi dani sem nedelje
- zakonski minimum za godišnji odmor je 18 dana. Kod privatnika odmor traje uglavnom pet nedelja i deli se na letnji i zimski .
