Izvor: Blic, 21.Mar.2010, 23:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kod Đilasa vozač i putnica koji su sprečili otmicu
U pokušaj otmice trinaestogodišnje devojčice pre pet dana u autobusu GSP “Beograd” na liniji 26, vozač autobusa i samo jedna putica stali su u zaštitu nesrećnog deteta, dok su ostali tražili da šofer otvori vrata kako bi izašli „jer žure“. Da li nas ne interesuju problemi drugih pa smo bezosećajni ili „ne želimo da se mešamo“ u tuđe živote iz pristojnosti? Gde je ta granica i može li se uspostaviti?
- Možda možemo i drugačije da formulišemo pitanje: >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da li smo postali preplašena nacija zbog svega što nam se dešavalo proteklih decenija? Ljude je strah i ne treba ih kriviti zbog toga. Ipak to ne sme da postane opravdanje. Suviše lako smo se svikli na muke i nevolje ljudi oko nas, tako da nas ništa ne dotiče. Ovakve, pa i mnogo manje stvari ranije ne bi prošle, jer je postojala solidarnost, ali i jasna svest o tome šta je dobro, a šta ne. Danas su ljudi zbunjeni, mnogi bi i reagovali, ali onda proradi unutrašnja kočnica. Odmah pomisle, „pa šta se to mene tiče" i jednostavno okrenu glavu. Potreba da zaštitimo sebe dovela je do toga da ljudi postanu nekvalitetni. Citiraću Martina Lutera koji je rekao da se buduća pokolenja neće žaliti na zla dela zlih ljudi, već na ćutanje dobrih. Mislim da je ovim sve rečeno – kaže za „Blic"Dragan Koković, sociolog kulture.
Ako bi se nereagovanje Beograđana možda moglo opravdati strahom, ima li izgovora što veliki broj putnika nije želeo da sačeka policiju već su tražili od vozača da otvori vrata, pravdajući se žurbom. Taj trenutak je otmičar iskoristio da pobegne. Psiholozi kažu da je ovo klasičan dokaz otuđenosti savremenog čoveka.
- Možemo reći da je savremeni, urbani čovek otuđen. Mnogi kažu da je ljudima lakše da na loše stvari u životu gledaju kao na video-igricu. Tu mogu da preuzmu ulogu posmatrača i tako izbegnu da vide sebe kao frustriranu osoba koja samo misli o poslovima koje mora da završi. A ima li važnijeg posla od spašavanja nečijeg života? Izgleda da moderan čovek svoju otuđenost ne zna da prevaziđe. Mogućnost tragedije i bola ga dodatno zatvaraju tako da se postepeno pretvara u čoveka bez morala i saosećanja - objašnjava psiholog Zoran Mišić.
Da se u četvrtak u „dvadesetšestici" vozilo previše egoističnih građana, koji imaju uzdrman sistem vrednosti u kome ljudski život ne vredi, smatra i psiholog Žarko Trebješanin.
- Ovo nije prvi put da na videlo ispliva egoizam Beograđana. Setimo se samo pokušaja samoubistva sa „Gazele", kad su ljudi dovikivali i navijali da mladić skoči s mosta, jer je zbog toga blokiran saobraćaj. Ipak, u ovom slučaju nije sve ispalo tako loše.Vozač je reagovao, baš kako treba, a jedna putnica se ipak izložila opasnosti i neprijatnosti. Zbog čega drugi nisu reagovali, to je teško pitanje, ali postoji fenomen koji se zove „podeljena odgovornost". Naime, kad se nešto loše dešava tamo gde ima mnogo ljudi, veća je verovatnoća da niko neće odreagovati jer će svako reći „što bih se ja mešao kad ima toliko ljudi". Tamo gde nema mnogo ljudi, čovek je svestan da od njegove reakcije zavisi nečiji život tako da nema izbora nego mora da reaguje – objašnjava Žarko Trebješanin.
Anita i Borislav su pravi heroji
Gradonačelnik Dragan Đilas pohvalio je putnicu Anitu Ljubinković i vozača Borislava Đuranovića, jer su sprečili otmicu trinaestogodišnje devojčice iz autobusa koji saobraća na liniji 26.
- Ovi ljudi su pravi heroji Beograda. Stalno pričamo o velikim stvarima, o infrastrukturnim projektima, o mostovima, o kanalizaciji, o kupovini novih tramvaja i autobusa, a suviše malo pričamo o ljudima –istakao je juče Đilas u Skupštini Beograda gde se i zahvalio Aniti i Borislavu.
Vozač GSP će biti novčano nagrađen, kao radnik gradskog preduzeća, dok je hrabra Anita dobila buket cveća.
