Izvor: Southeast European Times, 15.Avg.2011, 23:36   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kod „Devojke iz Bondstila“ radoznalost je nadjačala predrasude

Tanja Janković se priseća svojih iskustava dok je radila kao prevodilac za srpski u najvećoj američkoj vojnoj bazi na Balkanu.

15/08/2011

Ivana Jovanović za Southeast European Times iz Beograda – 15.8.2011.

Tanja Janković (32) diplomirala je na beogradskom Fakultetu političkih nauka. Kao student radila je u međunarodnom pres centru u Bujanovcu, a zatim kao prevodilac pri međunarodnim misijama na Kosovu, uključujući američku vojnu bazu Bondstil.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << />
Sa Kosova je otišla 2004. Dok je radila kao novinar, Jankovićeva je napisala svoju prvu knjigu Devojka iz Bondstila, priču o svojim doživljajima dok je radila u vojnoj bazi Bondstil na Kosovu.

SETimes: Pre neke tri godine, dok ste radili kao novinarka u dnevnim novinama, prvi put ste počeli javno da govorite o vojnoj bazi Bondstil i vašem životu u njoj?

Tanja Janković: Želela bih da demistifikujem Bondstil, jer ne mogu da slušam razne teorije zavere od ljudi koji ni na karti ne bi znali da pokažu gde su Bondstil i Kosovo! Iznerviram se kada čujem kako se tamo nalazi zatvor za teroriste, laboratorija u kojoj se pravi oružje za masovno uništenje, centar CIA za obuku špijuna, ili da se u Bondstilu nalaze bordeli sa devojkama za zabavu vojnika. Sve same gluposti!

Svojim kolegama novinarima sam predložila da napišem reportažu o Bondstilu u obliku dnevnog dodatka. Rekla sam im da će to biti hit, jer bi list ponudio nešto što druge novine nemaju. Tada sam počela da planiram knjigu o Bondstilu. Ubrzo sam odustala od reportaže za časopis, pošto sam odlučila da sačuvam materijal za knjigu.

SETimes: Kako biste opisali Bondstil za SETimes?

Janković: Bondstil je najveća američka vojna baza na Balkanu. Nalazi se na pet kilometara od Uroševca, na putu za Prištinu. Baza izgleda kao mali grad. U svakom trenutku u njoj se nalazi desetak hiljada ljudi, od čega između sedam i osam hiljada vojnika i dve hiljade civila koji rade za vojsku. Kada su počele američke vojne operacije u Iraku i Avganistanu, broj vojnika na Kosovu je smanjen i otuda smanjenje i civilnog osoblja i prevodilaca.

SETimes: Kada ste stigli u bazu 2001. godine da radite kao prevodilac bili ste mladi. Da li vas je neko preporučio za taj posao? Koje ste veštine posedovali?

Janković: Radila sam za civilnu misiju OEBS na Kosovu, kao zamena za prijateljicu koja je otišla na porodiljsko bolovanje. Tamo sam upoznala ljude koji su regrutovali civile da rade za američku vojsku. Ponudili su mi posao. Dugo sam razmišljala o tome da li da prihvatim ili ne, ali je radoznalost i želja da vidim bazu, upoznam posao prevodioca i život koji vode vojnici u bazi, bili su jači od mojih predrasuda.

U roku od dve nedelje završila sam testove: jedan test iz engleskog, razgovor sa ljudima iz vojne bezbednosti i medicinske provere. U to vreme se potrefilo da je lista kandidata za posao bila toliko dugačka da su ljudi čekali samo na intervju po godinu dana. Bio je to jedan od najbolje plaćenih poslova u regionu, za koji nije bila potrebna diploma, već samo dobro poznavanje engleskog jezika.

Tanja Janković u društvu svojih kolega iz Bondstila. [Tanja Janković]

SETimes: Da li srpska nacionalnost bila prepreka ili prednost za tebe? Da li je bilo drugih Srba u bazi?

Janković: U početku nijedan jedini Srbin nije radio za vojsku. Makedonci su angažovani kao prevodioci za srpski jezik, pa je čak logistički centar bio u Skoplju. Kada sam stigla 2001. godine bila sam jedina Srpkinja.

SETimes: Kakvi su bili uslovi u vojnoj bazi tamo gde su boravile žene?

Janković: Uslovi su bili sjajni. Imale smo sve. Vojna baza sa pet zvezdica! U sobi su bile četiri žene. Sobe su bile velike, svaka je imala svoj kutak, krevet i plakar, imale smo veliku dnevnu sobu, sto i stolice, televizor, DVD plejer, klima uređaj, frižider, aparat za kafu, pa čak i toster. U svakoj kasarni bilo je po četiri sobe. Tu je bilo i ogromno kupatilo koje smo delili sa ženama iz naše kasarne. U kupatilu je bio tuš i kompletna oprema: ogromna ogledala, deo za presvlačenje, fenovi za kosu, prostorija za šminkanje... Bilo je stvarno, stvarno dobro.

SETimes: Da li se sećate svojih cimerki? Da li se čujete sa nekom od njih?

Janković: Naravno! Među njima je i Armida, sa kojom sam se najviše družila. Ona je Albanka iz Tirane i posle Bondstila otišla je u Njujork. Posetila sam je tamo zimus. I ostale žene iz Bondstila uglavnom su u Americi; kada su čule da dolazim brzo su došle da me vide. Sjajno smo se provele. One sa kojima sam izgubila kontakt pronašla sam na fejsbuku.

SETimes: Da li su takva prijateljstva dokaz da su harmonija i suživot mogući na Kosovu? Kakvi su vaši utisci?

Janković: Na žalost, mislim da je to usamljen slučaj. Ljudi na Kosovu odavno ne žive zajedno; Srbi i Albanci ne žive jedni sa drugima, već jedni pored drugih. Ako kosovska ekonomija nekako ojača i bolje uzme u obzir zajedničke interese, mogli bi da zaborave na razlike i nekako krenu da žive zajedno.

Ja sam se lično slagala i družila sa svima, čak više sa Albancima. Ipak, kada danas o tome bolje razmislim, bili su to uglavnom Albanci iz Albanije i Makedonije. Albanci sa Kosova bili su nepristupačni, ili me jednostavno uopšte nisu prihvatali. To je sve razumljivo, i Srbi i Albanci pretrpeli su mnogo ljudskih žrtava u ratu 1998.

SETimes: Kakav ste odnos imali sa vojnicima u bazi?

Janković: Mene nije toliko fascinirala ta ogromna vojna baza, koliko muške prevodioce koji su stigli u Bondstil. Uniforme, oružje, automobili, džipovi, hameri, helikopteri, nisam uopšte bila impresionirana tim stvarima.

Oduševila sam se kada sam otkrila da vojnici mogu da poručuju stvari preko Interneta i da sam i ja to mogla, uz njihovu pomoć. Sa svojim kreditnim karticama, kao privilegovana kategorija američkih građana, oslobođeni poreza, nisu plaćali troškove prevoza iz Amerike. Uživali su razne vrste popusta. Stalno sam im dosađivala sa novim porudžbinama: stvari iz asortimana Viktorijas sikret, Mek šminku i odeću marke „Ges“. Neki su gunđali, ali bi mi na kraju uvek izašli u susret.

Tanja Janković (napred levo) promoviše svoju knjigu. [Tanja Janković]

SETimes: Da li su ponekad morali da vas brane?

Janković: Na žalost, da! Branili su me od mojih sunarodnika! To su ujedno bili i moji najteži trenuci na Kosovu. Srbi u Štrpcu protestovali su zbog odluke UNMIK-a da im ukine pratnju. Situacija je izmakla kontroli i Srbi su zapalili policijsku stanicu u Štrpcu i napali vojnike, kamenice su letele na sve strane. Pokušala sam da se zaštitim, pa sam i rekla da me ne gađaju kamenjem, jer sam „njihova“.

Još više su se razbesneli kada su čuli moje reči i počeli da viču kako sam se prodala Amerikancima i da bi trebalo da me je sramota što radim za okupatore. Toliko su bili besni na mene, da su vojnici morali da me zatvore u jedno od oklopnih vozila dok se sve nije završilo. Bilo je strašno.

SETimes: Kakav odnos ste imali sa kosovskim Albancima?

Janković: Jednom me je prijateljica Armida odvela u internet kafe u Uroševcu, u kome su bili samo Albanci koji su me prvo veselo dočekali, jer su mislili da sam Amerikanka. Kada im je Armida rekla da sam Srpkinja, rekli su joj da me više ne dovodi.

SETimes: Kada lokalni mediji pišu o vašoj knjizi, uglavnom potenciraju ljubav glavne junakinje i jednog Albanca. Da li je par ostao zajedno?

Janković: Na žalost, ta ljubav nije imala srećan kraj. Ali ni to nije bio izuzetak, pošto srpsko-albanskih brakova gotovo i da nema.

SETimes: Vaša knjiga izazvala je veliko interesovanje. Među gostima na promociji bili su ministar unutrašnjih poslova Srbije i potpredsednik vlade Ivica Dačić, sekretar Ministarstva za Kosovo i Metohiju Oliver Ivanović i bivši komandant srpske žandarmerije Goran Radosavljević Guri. Da li se toliko ljudi okupilo na promociji zbog teme knjige, ili jednostavno zbog ličnog interesovanja za vas kao autora?

Janković: Verovatno i jedno i drugo! Zbog toga sam i napisala knjigu. Želela sam da zainteresujem čitaoce iz Srbije, regiona i šire; da počnem da dodatno produbljujem međuljudske odnose, jer Kosovo nije samo statistika. Priča se o ljudskim pravima Srba, Albanaca i stranaca, ali niko se ne bavi ljudima koji tamo žive.

Nastavak na Southeast European Times...