Izvor: Politika, 04.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko zvoni za nama
Odjednom na dnu Francuske ulice primetim ogromnu rupu. Tu je bila stara livnica zvona. Više je nema. Rupa zjapi da ćapi onog ko pogleda u nju
Otkako ne živim tamo gde sam rođen, stalno putujem. Obaveze rodnog grada zovu. Ko se ne odazove, zaborave ga. Putujem autobusom. U dodiru sam sa narodom. Pred očima mi je. Posmatram ga i posmatram se kroz njega. Nekad je sve u redu, a nekad smo na ivici konflikta: obično kad su u pitanju normalne potrebe ugodnosti putovanja; odvaljivanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << muzike, toplota, hladnoća, smrad i strah da li ćemo živi stići tamo gde smo pošli. Za cenu karte dobijem štošta što nisam očekivao. Igra posmatranja traje sat i petnaest minuta. Dvanaest godina.
Obično ponesem nešto da čitam, ako ne mogu da se skoncentrišem na štivo gledam kroz mutni prozor. Prolaze polja, kuće, ljudi, i šta oni rade. Kako se menja pejzaž. Sve mislim da znam, a ništa mi nije jasno. Čini mi se da od domaćih postajemo gosti. Još uvek nisam otvrdnuo da me ništa ne pogađa. Đubre pored puta. Pokušavam da ukapiram zašto ne mogu da budem neko drugi od onoga što jesam. Deo beznačajne gomile kojoj je uvek svejedno.
Jadna glava šta sve prolazi kroz nju. Zatvorim oči da se malo odmorim, odspavam, ali ne mogu dugo.
Otvaram oči, pred gradom smo. Treba preći stari umorni Pančevački most. Zastoji stalni. Neko sa strane uvek hoće da se probije, čovek koji misli da je pametniji od svih obično dovede u opasnost sve. Svako čukanje na mostu za posledicu ima višečasovni haos za one koji ulaze u grad. Svi ulaze nervozni.
Srećno prelazimo most. Prva stanica. Tu uvek izlazi malo ljudi. Majstor ima tri-četiri kombinacije kako da se probije kroz gužvu do glavne stanice. U većini slučajeva čini se da je odabrao najgoru. Sada je na redu kombinacija Kalemegdan pored Dunav stanice. Zagušena tesna zaobilaznica. Nered grada na delu. Probijamo se. Majstor ima dobre živce. Niko ne uvažava nikog. Muka u svima daje pravo prvenstva.
Odjednom na dnu Francuske ulice primetim ogromnu rupu. Tu je bila stara livnica zvona. Više je nema. Rupa zjapi da ćapi onog ko pogleda u nju. Čitao sam u novinama da su došli moćnici sa svojim silosima i mehanizacijom, da su prebili radnike vlasnike livnice i da su sve sravnili sa zemljom. Slike, arhivu i sva sećanja duga koje je to mesto nosilo u sebi. Koga još briga za istoriju? Prošlost guši, jer često pokazuje šta više nismo, a kao stalo nam je do nje. Kome su potrebna zvona da nas podsećaju na život i smrt, kratkoću našeg bivstvovanja. U tišini ćemo živeti i u tišini ćemo nestati. Neko je bacio oko na atraktivnost terena i dojavio svom gazdi da postoji mogućnost otimanja. Tu će nići novo čelično-aluminijumsko-betonsko-stakleno bezdušno čedo, ponos onih koji su predani novcu, profitu i sili. Monstrumče koje će svojim pukim spektaklom oduzeti vidik, svetlost, sunce i prostor svima koji žive oko njega. Domaći izdajnik je opet više uradio za onog koji nije toliko očekivao. Za tuđi naum dali smo sve svoje. Ostaje nam da kukamo neiskreno u fazonu – tako je moralo biti" Koga još zanima večnost muzike zvona.
Sad smo već u podnožju Kalemegdanske tvrđave. Ona još uvek odoleva. Dobro je da i nju nisu podredili svojoj kratkoći postojanja. Filozofiji iskoristi i odbaci. Primeri unižavanja i nipodaštavanja napraviše mi frku u glavi. Počnu da mi kvare poklonjeni dan. Dan života. Okrenuh glavu na drugu stranu i videh melem za svoju ranu. Dvoje se grle, ljube, spajaju u jedno. Daju šansu sebi.
Ulazimo u stanicu sa koje se i izlazi odavde.
Cane ,,Partibrejkers"
[objavljeno: 04.10.2007.]
