Izvor: Politika, 25.Apr.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko se koga boji još, tri za groš, tri za groš
Eh, kad bi hrabrost bila zarazna...
Dogovorom Beograda sa Prištinom Srbija je učinila prvi korak ka trajnom rešavanju vekovnog konflikta sa Albancima. Sa naših pleća pao je ogroman kamen koji je kroz istoriju, kao objektivni problem i odličan izgovor, usporavao, zapravo sprečavao Srbiju da započne procese modernizacije i razvoja i na taj način omogući svim njenim stanovnicima miran i dostojanstven život. Ali, sada, kada se pojavljuje perspektiva drugačije, mirnije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uređenije i stabilnije Srbije, na licima ljudi nema olakšanja, još manje radosti. Na licima ljudi je strah. Tek tu i tamo provejava pritajena, oprezna nada.
Zašto? Strah od koga, strah od čega? Ko i kako generiše taj strah? On nastaje iz osećanja rastuće nesigurnosti i nezaštićenosti pred događajima i pretnjama kojima smo svakodnevno izloženi. Poslednji događaji u velikoj meri opravdavaju taj strah.
Skandalozni Zakon o amnestiji prevremeno je na slobodu pustio veliki broj kriminalaca koje javnost vidi kao simbole razjarenog, bezumnog nasilja. Neki od njih su već počinili nova krivična dela i po običaju ostali nekažnjeni. Obaranje presuda, ponovna suđenja sa redovnim smanjenjem kazni i puštanjem na slobodu kao da je „ispravljanje greške”, svojevrsno izvinjenje nasilnicima što se i na njih primenjuju zakoni. Nekoliko slučajeva uključivanja amnestiranih u novo nasilje opravdano budi sumnju da je zapravo reč o reaktiviranju i jačanju udarne pesnice srpske kleronacionalističke desnice. Buđenje desnice pokazuje se udarcima desnicom svakoga ko drugačije misli.
Ovakav odnos pravosuđa i nasilnika, što se čita kao odnos države i nasilnika ima jasan cilj – zastrašivanje javnosti. Pred ovakvim pretnjama nijedan građanin ili građanka se neće požaliti a još manje pobuniti zbog bilo koje nepravde koju trpi u bio kom aspektu komunikacije s neposrednim okruženjem ili državnim institucijama. Stiže nas kazna za odlaganje, izbegavanjesuočavanja sa posledicama raspada društva izazvanog besmislenim ratovima, patološkom samodovoljnošću i prezirom prema različitosti u okruženju. Do koje mere je javnost razvila mehanizme samozaštite vidi se u skoro potpunom odsustvu adekvatnih reakcija pred svakim oblikom najavljenog ili počinjenog nasilja: poternice i spiskovi za „odstrel” politički i etnički nepodobnih ostaju nekažnjeni. Skrnavljenje spomenika Šabanu Bajramoviću i Janiki Balašu, zato što su Romi, redovno ostaje nekažnjeno.
Ćutale su komšije masovnog ubice iz Mladenovca, „dobrog čoveka i domaćina”, o kontinuiranom nasilju koje je sprovodio nad svojom porodicom. Strašno je kada brat teško ranjene ubičine žene na kraju izgovori: „Tukao je moju sestru mokrim konopcem i lancem za pse!” Čoveče! Brate!Šta si ti radio, zašto si ćutao, zašto je celo selo ćutalo? „Mislio sam, proći će!”
Očuvanje po svaku cenu lažnog, prividnog ličnog mira i mira u društvu jasan je pokazatelj straha od odsustva institucionalne i društvene podrške u suprotstavljanju nasilju.
Obeshrabrivanje i zastrašivanje onih koji na bilo koji način žele da se politički angažuju sofisticirano se vodi kroz uskraćivanje i podsmevanje želji i pravu građana i građanki da izaberu one koji će ih voditi i to na svim nivoima države. Nasilno prekrajanje izbornih rezultata na lokalu koje uključuje pretnje, fizičke obračune do premlaćivanja pokazuje aroganciju i bezobzirnost „ljudi iz politike” koji pripadaju nekoj „većini” iz koje izvlače neograničenu, nekažnjivu moć. Još eklatantniji primer su ničim opravdane optužbe za separatizam, dakle za izdaju, svakoga ko izgovori reč Vojvodina. To je pretnja svakome ko ne pristaje na jednoumnost i centralizam.
Ma kako paradoksalno zvučalo, napad na narodnog poslanika Čedomira Jovanovića svojevrsno je ohrabrenje u sadašnjoj situaciji jer je to prvi ako ne i jedini primer aktivnog otpora nasilju. I gle čuda, kada se uz sve rizike pokaže hrabrost svi se zbune: i siledžije, i javnost pa i predsednik skupštine koji zaboravi da osudi napad i na taj način, štiteći poslanika zaštiti visoki dom kojim predsedava. Tako se otpor nekolikohrabrih pojedinaca batinašima pretvorio u svojevrsnu pobedu nad gustom mrežom saučesništva nasilnika i državnih institucija i možda je prvi znak da prolazi vreme nekažnjivosti.
Eh, kad bi hrabrost bila zarazna...
Osnivač Građanskih inicijativa
Miljenko Dereta
objavljeno: 25.04.2013.
.jpg)
