Izvor: Politika, 15.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko se boji radikala
Da je kosovsko pitanje rešeno na obostrano zadovoljstvo, i Srba i Albanaca, da je Srbija u EU ili pred njenim vratima kao kandidat, da li bi i tada postojao strah od dolaska radikala na vlast?
Uz kosovsko i evropsko pitanje taj strah danas nesumnjivo postoji. Svesni su ga, uostalom, i radikali.
Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, ne samo u kampanji za prošlogodišnje parlamentarne i skorašnje predsedničke izbore, već godinama i nepitani, kao mantru ponavljaju da Srbija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << s radikalima na čelu neće ulaziti ni u kakve ratove (Nikolić: „SRS nikoga ne poziva u rat”, 2006. godine; „Mi nećemo ratovati. Niti možemo, niti hoćemo”, 2008) i da zemlja neće biti izolovana („Vučić je precizirao da oni, mediji, pokušavaju da zaplaše građane da bi pobeda Nikolića donela Srbiji sankcije i izolaciju”, 2004; Vučić: „Srbija neće biti izolovana... Već osam godina slušamo gluposti o biranju između rata i budućnosti”, 2008).
Ako se na internet pretraživaču Gugl ukucaju reči „izolacija, Srbija, SRS” dobije se preko 8.700 sajtova koji nešto govore o toj temi. Ako se ukuca „izolacija, Srbija, DS”, dobije se preko 12.000 sajtova. Već letimičan pregled pokazuje u kakvom se kontekstu nalazi koja stranka, pa i kakav medijski status ima: SRS se optužuje da gura Srbiju u izolaciju ili se radikali brane da se to neće desiti; DS, pa i ostali neće dozvoliti da država bude usamljena i isključena iz modernih svetskih tokova. U sličnom kontekstu će se stranke naći ako se uz njih ukuca reč „rat”.
U tom smislu je i pitanje s početka teksta jer ono otkriva određenu pravilnost. Što je težina državnog problema veća i što njegovo rešenje više podrazumeva uključenje međunarodne zajednice to je strah od radikala veći. Čim problem zastane na granicama Srbije, on je sve manji. Radikali na lokalnom nivou drže bar trećinu Srbije. Zbog toga se apsolutno niko ne uzbuđuje. Ni u zemlji, ni van nje.
Strah od radikala ima bar dve dimenzije. Jedna od njih je strah od radikala samih, kao i od onoga što oni simbolizuju u dobrom delu javnosti. Da bi se taj strah objasnio treba se setiti kampanje za drugi krug predsedničkih izbora. U toj kampanji tim Borisa Tadića za metu je odabrao Vojislava Šešelja. Šešelja, kao radikalskog barjaka i kao meru straha, nemaštine, nesreće, sinonim za rat, sukobe, konfrontaciju sa inostranstvom, zarđale kašike, vitlanje pištoljem, svega onoga iz devedesetih godina čega se javno radikali nikada nisu odrekli.
Birajući Šešelja kao metu Tadićev tim je, paradoksalno, indirektno priznao ono što je hteo da porekne: da radikali danas i radikali u Šešeljevo vreme ipak nisu isto. Da jesu, meta bi bili Nikolić i Vučić, odnosno njihova nedela počinjena posle odlaska Šešelja u Hag. I biće interesantno videti zaplet ukoliko se obistine prognoze da će sudija Antoaneti Šešelju razrezati kaznu koja će biti jednaka vremenu koji je on proveo u Hagu, te da postoji mogućnost da se Šešelj vrati do kraja ove godine. Zaplet će postojati u Srbiji, ali i u redovima radikala. Šta Šešelj može da stavi na sto naspram Nikolićevih dva miliona glasova? Koga od njih dvojice javnost, u stvari, vidi kao lidera stranke?
Posle odlaska Šešelja u Hag, radikali jesu postali „umiveni”, ali i dalje postoji ona, kako je to već negde rečeno, „radikalska nepredvidivost”. Manje-više je sigurno da će se oni pridržavati pravila parlamentarne igre (toga su se pridržavali i devedesetih), ali niko pouzdano ne može da kaže kada će iz njih progovoriti njihov „umiveniji”, a kad „prljaviji” deo. A prljaviji deo se i dalje često izliva, na primer propitivanjem da li su krvna zrnca hrvatskog ili srpskog porekla (Oliver Dulić), istragama o ustaškom poreklu (Ivana Dulić-Marković), ko je i kako opljačkao novac („Tadićevo okruženje”).
Druga dimenzija straha, zapravo, ne potiče od radikala. To je strah od toga kako će tzv. međunarodna zajednica reagovati i šta će reći ukoliko Srbiju budu predvodili Šešeljevi saborci, bilo da se nalaze na predsedničkoj funkciji, bilo u vladi. I tu se opet vraćamo na uspeh koji je postigao Tadićev tim. S tim što je vrlo verovatno da bi se taj strah pojavio ili će se pojaviti u slučaju nekih drugih stranaka za koje tzv. međunarodna zajednica ustanovi da su nekooperativne. Reč je o usađenoj, ali za nepunih dvadeset godina već refleksnoj reakciji.
Strah će, na kraju, odlučiti 11. maja – strah da ćemo izgubiti Kosovo ili da nećemo ući u EU. Iako je dilema Kosovo – EU u suštini lažna, a strah opet uvozni proizvod. Sva istraživanja javnog mnjenja, pa i lična iskustva svakog građanina, pokazuju da je uverljiva većina građana i za Kosovo u Srbiji i za Srbiju u sastavu EU. Ove izbore nisu zatražili i raspisali ni Tadić, ni Koštunica, ni Nikolić. I kako god odlučili, koga god izabrali, kojim god putem krenuli, treba se setiti da taj izbor nije naš.
Rade Stanić
[objavljeno: 16/03/2008]
