Izvor: Politika, 05.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko psuje, zlo (ne) misli!
Šta se danas podrazumeva pod vulgarnim
Više me uopšte ne čudi kad mi neko stavi zamerku kako sam ovde i onde sočno opsovao u tekstu neke svoje pesme. Pride je veoma jasno da takav auditorijum mnogo više o svojim ušima kazuje kroz tu konstataciju, nego o meni: uz dužno poštovanje, kad neko od svega što pokušavam da kažem u svoj ušni kanal primi samo psovku, biće da nam se lako nameće zaključak na koju je frekvenciju takvo uvo naštelovano. Međutim, blago je neverovatno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do koje mere su takve osude znale ići: sve do tačke u kojoj ispada da ničeg drugog u tim tekstovima i nema do psovanja. Mogu misliti kroz šta je tek Bora prolazio onomad, dok je još bio car. Čak i onda kada je samo jedna ružna reč "podvaljena" kroz celi tekst, neki ljudi ponašaju se kao da je ta jedna jedina reč nekakva municija bazuke, nameštena tu samo zato da bi raznela njihov stakleni estetski dvorac.
Znači, nije bitna poenta, niti je važno zašto ta reč stoji baš na tom mestu u pesmi, nego je važno da se pesnici usuđuju da psuju i da ih to automatski diskredituje u očima nekakve ozbiljne javnosti. No, to se, srećom, ne dešava: javnost koja danas nalazi psovanje banalnim i plitkim nije ozbiljna, nego upravo banalna i plitka preko svake mere i granice. Veoma je neozbiljno deliti reči na lepe i ružne: sve je do njihove upotrebe, koja može biti adekvatna ili neadekvatna. Uostalom, budimo pošteni: mnogo češće ćete biti zgroženi time kako ljudi neumesno koriste "lepe reči" tamo gde im ni vreme ni mesto nisu, nego što ćete čuti ljude da psuju tek tako, iz čista mira. Čitav problem, zapravo, leži upravo u definiciji vulgarnosti danas: dok će neki roditelj zabraniti klincu da sluša "muzičare koji psuju", jerbo je to, je l′, vulgarno – na drugoj strani neće imati ništa protiv da dete sluša narodnjake krasne – jer, vidite, oni ne psuju. Ne mari ništa što su goli, netalentovani, estetski obogaljeni, što deci serviraju ideju da je krajnji uspeh u životu staviti silikon u sve živo i udati se za lokalnog mafijaša. Jer, pobogu, pa to je ideal: oni su bogati! A i ne psuju u pesmama, što jes′ – jes′!
Pa hajde, kad smo već tu, reći ću vam šta je meni, ovako vulgarnom, vulgarno. Vulgarno je kad vam premijer i nekoliko ministara naprave sramni doček Srpske nove godine u centru prestonice i demonstriraju šta je za njih kultura nacije – tako što složno zapevuše svoje omiljene hitove svoje omiljene pevačice, to blago naše viševekovne kulturne tradicije, taj neizrecivo savršeni scenski izraz najimbecilnijih tekstova i muzike, taj izrod nečega što je nekada pradavno, kad je Miroslav Ilić carovao, bila naša narodna muzika. I ja sam, ovako vulgaran i nevaspitan, ipak dovoljno ljudski saosećajan da shvatim kako su njihove ortodoksnopaorske duše složno propevale i procvetale tom prilikom i objasnile vašoj deci šta je to srpstvo i slavljenje srpstva. Ali, znate šta? To nije MOJA Srbija, ne ona za koju se ja borim svaki put kad zinem. I, o da, čak i onda kad opsujem. I ne, nisam član nijedne stranke niti njene omladine, niti sam bio, niti ću biti. Nisam, dakle, plaćen – ne, ja psujem jer mi se prohtelo. Jer sam besan i zgađen.
I tako, dolazimo do za mene suštinske dileme: dok mi je, na jednoj strani, kristalno jasno da naša šaka jada neće moći da zasvira koncert po evropskim notama bude li svaki prst bandoglavo želeo da svira različit instrument – na drugoj strani, sa izvesnima ne samo što ne želim da delim nacionalnu pripadnost, nego mi se gadi da delimo i titulu pomenutog modernog homosapiensa – jerbo je ona dotičnima očigledno dodeljena samo iz anatomskih, simboličnih i hipokorističnih razloga. Problem sa one čuvene ′dve Srbije′ jeste u tome što nam je potreban kompromis da bismo se srodili u jednu – ali se prećutno podrazumeva da taj kompromis znači da se pismeni raspismene, da se obrazovani razobrazuju i da pametni poglupe, a ne da ova druga strana iskorači ka njima, pre svega za svoje sopstveno dobro, pa posle i za dobrobit nacije.
Dok god je takvo stanje, intelektualna manjina će psovati, a velesrpski plebs će citirati ′Da Vinčijev kod′ i ′Alhemičara′ i deliti pamet ko je vulgaran a ko fin. Dakako, samo do ponoći – tad običavaju da se provesele uz svoje omiljene hitove.
Marčelo
[objavljeno: 05.09.2007.]
