Izvor: Politika, 20.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko plaća račun
Prijem nekog umetničkog dela određuje odnos vrednosti koje ono nosi i širi društveni kontekst u kojem delo nastaje.
Svakako složeni odnosi dela i konteksta, umetnika i društva, nisu ništa novo, poznati su tokom cele istorije umetnosti.
Kontekst zapadnoevropske umetničke i intelektualne scene od 1950. do 1967. godine značajno je određivala institucija nazvana: Kongres za slobodu kulture, iza koje je stajala CIA i kojom je rukovodio Majkl Džoselson, njen agent. Kongres >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za slobodu kulture imao je svoja predstavništva u 35 zemalja, sopstvenu Agenciju za vesti i publikovao je čak 20 časopisa nudeći kulturnoj eliti intelektualnu platformu.
Upravo ovom temom bavi se knjiga: „Ko plaća račun –- CIA i kultura u hladnom ratu” (Who paid the piper? The CIA and the Cultural Cold War), autorke Fransis Stonor Saunders.
Izuzetno bogata činjenicama i precizno oslikana na 500 stranica, knjiga pokazuje kako je CIA više od 20 godina direktno uticala na kulturni život Zapada koristeći kulturnu produkciju: ofanzivno, osnivanjem i subvencionisanjem novina, časopisa, knjiga, kongresa i seminara, umetničkih izložbi, koncerata i dodeljivanjem javnih nagrada.
Cilj rada Kongresa bio je da kreira kulturni kontekst u kome se američka umetnička scena prihvata kao slobodna i „oslobodilačka", posebno u kulturnim i intelektualnim krugovima, koji su posle Drugog svetskog rata bili značajno naklonjeni levičarskim idejama. Za to su korišćene suptilne metode, ne da bi se rasturile levičarske grupe, već da im se „pruži podrška”, uz istovremeno diskretno nadziranje i kanalisanje njihovih aktivnosti.
Kadrovsku politiku Kongresa za slobodu kulture vodila je CIA u saradnji sa engleskom službom MI6. Za pravljenje umetničkih programa bio je zadužen Nikolas Nabokov, a finansijska podrška tekla je preko „Farfild fondacije”.
Svi koji su u tom periodu bili „neko”, objavljivali su u časopisima i periodici koje je finansirao Kongres: Žan Kokto, Gertruda Štern, Hana Arent, Igor Stravinski, Karl Jaspers, Benedeto Kroče i mnogi drugi. Matematičar i filozof Bertrand Rasel bio je jedno vreme i počasni predsednik Kongresa, sve dok nije kritikovao nuklearno naoružavanje SAD. Posle toga morao je da podnese ostavku, jer o svemu se moglo pisati samo ako se SAD ne prikazuju u negativnom svetlu!
Od slikara, posebno su bile forsirane pristalice apstraktnog ekspresionizma: Mark Rotko, DŽekson Polok, Dejvid Smit.
Autorka knjige „Ko plaća račun (CIA i kultura u hladnom ratu)", pretpostavlja da većina umetnika nije znala ko stoji iza Kongresa. Naravno, ovim se otvaraju mnoga pitanja, između ostalih: koliko su umetnici i intelektualci dužni da znaju, odnosno koliko su odgovorni za kontekst u koji su dospeli?
Kada je 1967. godine došlo do serije raskrinkavanja i javnih skandala, CIA je prestala da finansira Kongres i svi programi su ugašeni. „Koliko je sve ovo bilo legitimno”, pita autorka knjige, da se „pomoću tajnih aktivnosti iz inostranstva utiče na proces intelektualnog otvaranja i slobode mišljenja?”. Analizom tog perioda knjiga se i završava.
Ali, da li se i ambicija administracije SAD gašenjem Kongresa u „borbi za duh ljudi” u društvima u tranziciji završila 1967. godine?
Slabljenjem „gvozdene zavese”, posebno padom Berlinskog zida, aktuelizuje se potreba za kreiranjem umetničkog i intelektualnog konteksta društava iz takozvanog istočnog bloka.
Da je ovo tačno svedoči i tekst iz zaključka istraživanja Uspešna diplomatija, (Kulturna diplomatija, Balkankult, Beograd, 2003.) Sintije Šnajder, diplomate i nekadašnje ambasadorke SAD u Holandiji i člana Međunarodne grupe za Balkan.
„Istorija kulturne diplomatije hladnog rata dokazuje ne samo moć američke kulture, već i sposobnost vlade Sjedinjenih Država da je iskoristi. Možda je saznanje da je CIA finansirala neke kulturne aktivnosti u Evropi bespovratno narušilo sećanja na koncerte, izložbe i žurnale pedesetih i šezdesetih godina. Navedeni primeri svedoče o tome da diplomate SAD, kao i pripadnici nevladinih organizacija, razumeju kriterijume uspešne kulturne diplomatije...”
Cilj i metodi su isti kao i u slučaju Kongresa za kulturnu slobodu. Pokreću se i finansiraju novine, časopisi, izložbe, koncerti, kongresi, seminari s namerom da se kreira društveni kontekst i vrednosni sudovi. Formira se „umetnička i intelektualna elita”, opet opsednuta idejom novih objašnjenja estetskih i političkih kretanja! Samo, ovaj put nije reč o „levičarima” već prvenstveno o „mondijalistima” i interesnim grupama postavljenim u kontekst planova administracije SAD. Finansijski aspekat uglavnom je prepušten „velikom filantropu” iz SAD.
Svedoci smo da Srbija nije bila izuzeta od ovih uticaja. S obzirom na geostrateški položaj, naše društvo bilo je i ostalo predmet naglašenog interesovanja „donatora”.
Tokom devedesetih godina podržana i usmerena „umetnička i intelektualna elita" nije ostvarila direktan uticaj na širu društvenu strukturu, ali mora se priznati da je njen uticaj na „umetnički i intelektualni” kontekst, a delimično i politički, bio i još uvek jeste značajan.
Možda upravo analizom tog uticaja možemo jasnije sagledati pozadinu određenih unutrašnjih tumačenja grupa i pojedinaca povodom otimanja Kosova.
Predsednik Balkankult fondacije
Dimitrije Vujadinović
[objavljeno: 21/02/2008]
