Izvor: Blic, 01.Nov.2011, 03:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
K’o nekad u 8
Prošao, na prelazu pedesetih u šezdesete, bezbrižnošću naše mladosti i ostavio zrno ogromne sreće. Iz njega izniklo veliko drvo na kome ima još samo par listova do kojih marim. Jedan veliki zove se Đorđe Marjanović.
Živi dokaz da su najvažnije stvari ostvarili ljudi koji su radili kada nije bilo nikakvog izgleda ni nade. Emocija muzike i želja za životom koju nosi služi da nas podseti kako uvek postoji još jedan način da se živi, ako sebi dozvolimo da verujemo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uprkos stvarnosti u kojoj smo duboko zaglavljeni.
Prvi roker socijalističke Jugoslavije, potom i komunističke Rusije. Izuzetna pojava koja je izmenila agregatno stanje onoga što se zvalo ”zabavna muzika”. Đorđe je estradu, upeglanu i primerenu moralu posleratnog vremena, munjevito okrenuo naglavačke. Koncert bi uvek počinjao pesmom "K’o nekad u osam” na binu dolazeći iz publike, što je tada bilo nezamislivo, kao i sve ostalo, njegovo.
Možda neće ostati zabeleženo da je prvi svukao sako na sceni i frljnuo ga publici, da je prvi živeo i klečao pesme po pozornici zauvek promenivši smisao dasaka koje život znače - ali je nepobitno dokazano da je baš Đorđe Marjanović trasirao put rokenrolu i bio prvi u Titovoj Jugoslaviji koji je osetio sve dimenzije neviđene, a ne programirane, slave i popularnosti. Pratila ga je prva spontana histerija u SFRJ. I tako uleteo u naš život. Kasnije u legendu. Sada u večnost.
Dom sindikata, gde je neki dan obeležio osamdeseti rođendan i 52 godine od pojave albuma ”Muzika za igru” (prodatog u tiražu koliko je u zemlji onomad bilo gramofona!), njegova je adresa u Beogradu, kao što je Sava centar Balaševićev, Dom omladine EKV, SKC Džonijev, a „Marakana" Zdravkova.
E baš tu, u svlačionici Doma sindikata jednom mi je velika Ala Pugačova objašnjavala ”slučaj Đorđe”: Kada se Istinski pojavi, prepoznaćete ga po činjenici da se osporavatelji momentalno ujedinjuju protiv njega. Posebnost je znak genija u našem poslu, a prosečnost nalazi utočišće i sigurnost u nivelisanju sa običnim.
Tadašnji ugledni kritičari su govorili da nema glas, a mi dokisti - jer ko nije bio njegov fan nije živeo u Beogradu - bili ubeđeni da nema konkurenciju. Učinio je ono što su sanjali, a nisu ostvarili ni moćni Napoleon ni nezadrživi Hitler - pred njim je ”pala” ogromna država, i to bez sile! Mnogo pre Gorbačovljevih reformi Đorđe Marjanović je izveo muzičku perestrojku.
Na sovjetsku scenu je vratio uzdrmanu a slojevitu slovensku dušu i pokazao da je ona važna koliko moćan glas ili instrumentalni genij. Između ostalog, na scenu je uveo potpuno novo ponašanje i dinamiku. Pevajući sa izvanrednom snagom mladosti, Marjanović je kao čovek sa osmehom i raširenim rukama uvek spremno odgovorao na pitanje: šta je to sreća? Praveći dramske uloge od svake pesme, donosio ih je sa estradnom lakoćom, ali i dubokom emocijom.
"Olimp je planina bogova, ali Bog živi na ovom spratu”, stari grafit u zgradi na početku Ulice Miloša Pocerca je pouka. Zvezde pop muzike ovog regiona, to mirne savesti mogu reći, imale su i imaju mnoge kvalitete koje Đorđe nije nikad posedovao. Ali... eruptivna strast, jača od Đerdapa pod punim naponom, kojom su se obožavaoci trajno vezali za njega, jasno ga i zanavek odvajaju od baš svih ostalih.
U čast jubileja najvećeg junaka mog odrastanja dve male vinjete iz lične šatule. "Molim Vas, Đorđe, izvinite, nisam u mogućnosti da dođem na Vaš koncert.” U potpisu Jovanka Broz. Zdravko Čolić čuva negde parče papira koje su mu sa dočeka Nove 62. godine doneli roditelji. Na njemu piše: ”Dragom malom Zdravku želim da me nadmaši!”
