Izvor: Blic, 02.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko je sad najbolji?
Do ove sezone odgovor na pitanje iz naslova bio je preterano jednostavan: znalo se ko je najbolji - onaj koji se najviše raduje igri. Osmeh - dribling je osmeh tela - bejaše odgovor; sada je taj isti osmeh više facijalni grč blagog očajanja, izvesne nemoći i stalne zapitanosti: zašto se stvari ne dešavaju onako kako je zapisano?
Odgovora je nekoliko. Najpre, onaj očigledni: niko nije večit, svakom dođe smrtna vura - ovde se, dakako, misli na smrt mogućnosti da baš svaka misao, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svako čuvstvo, svaki pokret odvedu loptu isključivo tamo gde se autoru poteza hoće. Stvar je psiho-fiziološke prirode, i posve je očekivana. Uostalom, nije lako naći motiv da se bude uvek briljantan ukoliko vam i sve okolo ne ide naruku: fudbal je kolektivni zanos, ne individualna poezija.
I tu počiva drugi odgovor na prosto pitanje zašto Ronaldinjo više nije najbolji igrač na svetu. Zato što rukovođenje njegovim kolektivom još uvek obavlja Frank Rajkard. Kada me je - kao i sve druge skeptike - demantovao, ubrzo po svom dolasku u Barselonu, Rajkard je - iako sam/smo držali da on nije dovoljno dobar trener za Barselonu izmučenu vangalovštinom, a potajno smo se nadali Antićevom ostanku iz, razume se, (lokal)patriotskih razloga - umeo, dakle, da postavi igru oko svog najboljeg igrača. Pujol, pravi vođa tog tima beše u velikoj formi, takvoj koja je nadoknađivala njegove manjkavosti; Eto nije bio povređen, naprotiv, igrao je sezonu života; Henrik Larson razumevao se sa Nasmejanim jedan-na-jedan; ukratko, sve je bilo prilagođeno onom koji to zaslužuje.
Potom je počelo doba nepotrebnih opita sa sistemom igre. Gudjonsen u Barseloni? - to i dalje ostaje pitanje za milijun kuna. Ronaldinjo kao klasični centarfor - to, naprosto, ne biva. Čak i kupovina Anrija, čoveka koji nije bio najbolji na svetu i onda kada je to uistinu bio samo zato što deli doba svog najboljeg fudbala sa Zidanom i Ronaldinjom, i samo zato što je igrao u Arsenalu, a ne kod nekoga iz velike evropske četvorke (ili osmorke, kako ko voli), čak i ta kupnja, elem, pokazuje se nepotrebnom. Rajkard, prosto, nije više dorastao do velikih dela. I još nešto: potpisnik neumereno voli Lionela Mesija, skoro isto onoliko koliko još uvek voli Ronaldinja. Ali, Mesi nije Ronaldinjo, baš kao što i Bohan (srpski: Krkić) nije Mesi. Što ne znači da neće biti. Mesi je nedopustivo mlad, a Bohan Perez, zvani Bojan K, budući španski a ne srpski reprezentativac, praktično je dete. Nenormalno talentovano dete: dovoljno je citirati onaj pas Inijesti za jedan-nula protiv Liona, pa da se vidi kako se Barsa nema bojati za svoju budućnost sa takvom omladinom. Ali, da se vratimo temi, Mesi izvrsno funkcioniše kao džoker i kao Ronaldinjov mali od palube, ne i kao rođeni lider, niti kao čovek beskrajnog dara poput brazilskog kolege. Kod Mesija, naime, još radi dečačka potreba za pravljenjem magarca od odbrambenog igrača. Pred Ronaldinjom, odbrambeni igrači - videti pod Nesta i Maldini, u sezoni pred osvajanje Lige šampiona - dobijaju uši i počinju se izražavati njakanjem kao nusprodukt, posledica, kolateralna šteta ofanzivne misli koja podrazumeva lepotu; Argentinac koji je odrastao u Španiji skloniji je zločestim namerama. Jednostavnije rečeno, Ronaldinjo i Mesi nisu tandem nego Don Kihot i Sančo Pansa, utopijska misao i prizemni realizam: Frank Rajkard to, jednostavno, ne razume.
Dobro. Znamo ko više nije najbolji, ali ko to uistinu jeste? Nema sumnje - to je Kaka. Ne samo zato što tako misle njegove kolege, „Frans fudbal", a po svoj prilici i Fifa, nego zato što tako stoje stvari. Čovek je onaj višak vrednosti koji je umornu, matoru ekipu Milana odveo na vrh najznačajnijeg takmičenja u fudbalskoj Evropi. I šire: biti prvakom Evrope u klupskom fudbalu zaista znači biti najbolji na svetu, neka se ništa ne ljute pobednici Kopa libertadores ili prvaci sveta u nacionalnom nogometu. Lanjski izbor Kanavara za najboljeg belodani je dokaz: niko u to nije poverovao, pa ni sam nosilac titule - prva sezona u Realu dovoljna je potvrda. Kaka je, na drugoj strani, ujedinjujući faktor za jednu tako raznoliku skupinu ljudi kakvi su Jankulovski, Pirlo, Gatuzo, Ambrosini... Ekipu čiji zbir godina opasno prelazi hiljadarku. Kaka je tu najmlađi, a Ančeloti čini sve da mu tu činjenicu učini nebitnom: u Milanu svi igraju za svog najboljeg igrača, a on, za razliku od Ronaldinja, igra za sve njih. Tamo gde Ronaldinjo ne oseća potrebu da nosi vodu slabijima od sebe - jer on je Brazilac koji igra u Španiji, Kaka, pak, čini sve da čiča Maldiniju i njegovoj ekipi ispred Dide olakša posao. I on je Brazilac, ali na privremenom radu u Italiji, što znači da će zaraditi svaku liru koja se sada zove evro.
Kaka je igrač sa manje ludosti u sebi od Ronaldinja, ali Kaka je osoba koja ima jednaku vrstu plemenite potrebe da pobedi. U Italiji to nije uvek uobičajena stvar, tamo je potreba da se ne izgubi pokadšto veća od bilo čega drugog, tamo se, i samo tamo, može briljantno ostvariti igrač kakav je Đenaro Gatuzo, taj antifudbaler i istovremeno, uz Kaku, najzaslužniji čovek za Milanov trijumf u LŠ. Kaka, možda, nije novi Pele, Maradona ili Ronaldinjo, ali Kaka je čovek koji nema probleme s loptom. I uopšte: uravnotežena osoba, lepo se vidi. Jedini Kakin problem je kako će njegov tim preboleti neophodnu generacijsku smenu. To je potpuna neizvesnost.
A izvesno je da je on najbolji igrač na svetu u ovom trenutku.
