Izvor: Politika, 17.Feb.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko čita nekad se i kaje
Otkako sam dobio ove maturske nagrade za zrelije pisce, o mojim knjigama i pisanju se raspreda kao da o tome svi sve znaju, čak i više od mene. I šta sad nego da čovek uzvrati nečim neočekivanim
Nova zbirka pesama Vladimira Kopicla „H&Q”, koju je nedavno objavio „Arhipelag”, jeste neobičan antiroman u haiku stihovima o ljubavi i politici našeg vremena.
Pesnik i esejista Vladimir Kopicl (1949) objavio je petnaest knjiga poezije, od kojih su najpoznatije: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Gladni lavovi”, „Vapaji & konstrukcije”, „Pitanje poze”, „Prikaze”, „Klisurine”, „Pesme smrti i razonode”, „Smernice”, „Promašaji”, „Sovin izbor”, „27 pesama: tenkovi & lune”, „Tufne”... Dobitnik je nagrade „Desanka Maksimović”, Disove nagrade, nagrada „Istok–Zapad”, „Stevan Pešić”, Društva književnika Vojvodine...
Poezija Vladimira Kopicla prevođena je na više jezika i zastupljena u svim važnijim antologijama srpske poezije, objavljenim u poslednje dve decenije. Živi u Novom Sadu.
Šta se krije iza naslova „H&Q”?
Mala forma, pa malen i naslov, koji uz to želi da izgleda kao slika. I to ne bez razloga, jer slika je neskrivena duša haikua. Naravno, na latinici se taj naslov čita baš kao što se zove ono što u knjizi i jeste – HAiKU.
Otkuda interesovanje za haiku?
U samo dve godine imao sam sreću da me dobri književni povodi odvedu prvo do Japana, a zatim i do Južne Koreje, što me je podsetilo na mladalačke dane kad sam čitao Bašoa i D. T. Suzukija i prevodio Saičijeve šinto pesme na srpski. To je iskustvo koje se ne zaboravlja, a meni se vratilo u vrlo zavodljivom obliku, čemu je bilo slatko podleći. S druge strane, otkako sam dobio ove maturske nagrade za zrelije pisce, o mojim knjigama i pisanju se raspreda kao da o tome svi sve znaju, čak i više od mene. I šta sad nego da čovek uzvrati nečim neočekivanim. Umetnik mora i sam sebi da bude interesantan. Drugi će se već nekako snaći.
U podnaslovu stoji: antiroman. Može li se roman u stihovima napisati u haiku stihovima?
Znamo mi odavno da je roman u stihovima nekad bio car i da je situacija kad haiđini sednu u krug da nadovezuju svoje stihove i strofice ne samo naizgled romaneskna nego i na odgovarajući način produktivna, kao, recimo, u Bašovoj „Uskoj stazi ka Dalekom severu”, koju sam čitao još kao klinac, na engleskom. Čujem da tu knjigu odnedavno možemo naći i u prevodu na srpski gospodina Hirošija Jamasakija, a u njoj sigurno i pouzdaniji odgovor na vaše pitanje od mog.
Vaši haiku stihovi su, uglavnom, urbani. Govore o našem vremenu. Surovu stvarnost smeštate u samo tri stiha?
Grad je fascinantan oblik uređenog apsurda u kome živimo, preopremljeno telo nekadašnje praznine koju smo prenatrpali svakojakim ljudskim i neljudskim pomagalima i navikama da bismo se sred njih i uz njih ponovo najčešće osećali pustim koliko i praznim ako nema nečeg ili nekog drugog kome stremimo. Lepota je pak dovoljno velika po sebi, kao i nesreća, pa je ne moramo slaviti naklapajući naširoko. I zrno maka je tako moćno kad završi u štrudli. Ako je štrudla.
Pesma iz ciklusa „Zima”: „Neko je srećan, / a neko tek zavejan. / Noć blista, prazna” – kao da je pisana ovih dana, tokom snežnog nevremena u Vojvodini?
Voleo bih da sam pesnik prorok, ali u ovom slučaju su i slabo plaćeni meteorolozi bili bolji. Silni su kontrasti zime, čiji je simbol, kao što podseća Nortrop Fraj – veštica, pa i ljudožder. Nekad prečista belina i nad njom zvezde, a nekad užas nesavladive pustoši u kojoj vreba kraj. I kao da nam ovim što je srećom prošlo bez žrtava, bar kod nas, priroda, ne baš bodlerovski nerazgovetno, stavlja do znanja da ako mi nju nastavimo da menjamo, bez kraja i konca, može i ona da promeni ćud. Nagore, po svoj prilici.
Haiku pesme liče na es-em-es. Da li je ovo najpogodnija forma za ubrzani tempo kojim živimo?
Najbolja možda ne, ali svakako sjajna za onoga ko nije dokon, a želi da smesta zabeleži čar tzv. stvaralačkog trenutka, koji nema običaj da se vraća ne bi li video kad ćeš opet biti slobodan za hirove muza. Jer mobilni nam je uvek tu, uz srce. Naučio nas je da mu služimo verno, pa nek i on posluži nekom dobru, koje smesta možeš i da pošalješ. Jer, neko uvek čeka. Tako se mahom i postaje čitalac, čekajući nešto.
Važan element ovih stihova jesu humor i ironija. Da li je to način na koji se branite od svih zala našeg doba?
Zla me zasad slabo napadaju, mada me je slabo koje mimoišlo. Iskreno, sebe kao pisca ne smatram naročito ironičnim, ali mi ide. Jezik je nestašan sam po sebi, a nas koji mu u tom pravimo društvo bira nepogrešivo.
Vaša knjiga liči na dnevnik, vođen tokom četiri godišnja doba. Na stotinak strana stala je čitava godina?
Apsolutno! I podjednako fragmentarno, kao što je i red u pesničkom poslu. Više od 600 haikua, na 96 strana, tako da nije slučajan ni taj broj strana, ni ono što na njima piše. Ko čita nekad se i kaje. Ova knjiga je pisana tako da šanse za tu vrstu patnje budu svedene na minimum.
Česti junaci pesama su: zec, sova, kokoška, patka, riba... Može li se govoriti o kratkim basnama?
Čim pominjete – može. Životinjice i životinje su u nama više nego što bismo mi to hteli, i to ne samo na onaj najokrutniji, prehrambeni način. A da imaju nečemu da nas pouče, to je sasvim izvesno. I sa mnom rade na tome. Skakuću po mojim stihovima sve češće, ne samo metaforično, pa i ja sve manje mirujem.
U knjizi je i jedna od najlepših pesama o rastanku: „Otputovala. / Eh, kada bi cvet tako, / šta bi livada” Da li je cvet pametniji i nežniji od žene?
Srećom, trenutno, ne vidim razliku. U fazi sam kad me feministkinje vole, a teme žele.
Razrešili ste vekovnu dilemu šta je starije: „Poštuj starije. / Pilići priđu jajima / i poklone se”. Dakle – jaje je starije?
Pa nekako smo u ovoj pesmi svi i stariji i mlađi, možda i samo starmali, samo što su mi ovi pileći poklonici uz to i neodoljivi. Tako bi trebalo da je i van pesme, da pratimo glas neodoljivog, s dilemom ili bez nje. Ali – i s diplomom.
Hoćemo li sažimanjem rečenica u reči, reči u slova – stići do tačke, kao najsavršenijeg umetničkog dela?
Dotle su naši umetnički preci stigli pre nekih stotinak godina, a ja sam ih nakratko sledio pre četrdesetak. Sa ove strane, pre tačke, ipak je zanimljivije, a savršenstvo izgleda ima svoja posla i bez nas.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 17/02/2014
