Izvor: RTS, 08.Jun.2020, 06:04

Ko bi da ubije mog prijatelja, Kolarca

Ko bi da ubije mog prijatelja, Kolarca

Mogući kraj zgrade Zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca primam kao strašnu vest: kao da mi je neko rekao da mi najbliži prijatelj ima kancer. Bolest je u odmaklom stadijumu, ali bolesnik ide na nove terapije i moli za pomoć. Valjda će preživeti. Ovo "valjda" nije mi dovoljno. Uplašen sam...
Proveo sam u zgradi Zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca čitav svoj život. Radio sam kao razvodnik, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << u toj zgradi bio muzički kritičar, čuo koncerte koje nikad nisam zaboravio. 
Kao duh zgrade znam sve njene prolaze. Malo ko, recimo zna, da postoje jedna neugledna vrata na samom uglu zgrade u ulici Hiljadu trista kaplara kroz koja može da se uđe iza scene i stepenicama pravo ode na galeriju Velike sale - tuda smo uvodili prijatelje bez karte.
Skoro niko ne zna kako da pretekne gužvu posetilaca koji se nakon koncerta ustreme u prvi hol ka kaputima, jer ne znaju da kratke stepenice pored ulaza u galeriju Kolarca otvaraju vrata jednog sklonjenog unutrašnjeg dvorišta koje mnogo kraćim putem vodi pravo do vešalica.
Sada ja - kao duh ove zgrade - čujem da će Kolarac propasti, jer duguje neke milione dinara zbog otkazanih programa i zakupa. Da sam nešto Mlada Gojkovića, čini mi se da bih se, kao neki moj junak, uzidao u ovu zgradu, da ostanem večno njen svedok u vremenu kada sadašnji zaposleni stave ključ u bravu i zgrada postane banka, privatna gimnazija ili nešto treće.
Ako bih krenuo da se uziđujem, mislim da bih odabrao zid iza neke lepe niše na balkonu koji kao atrijum oivičava srednji hol ka Velikoj Sali. Odatle se pruža najlepši pogled na stubove i prolaze u boji meda. 
Sa sobom bih poneo i sva svoja sećanja: na staricu Ljubicu Cucu Sokić - veliku našu slikarku - koja zimi, po temperaturi od -15 stepeni celzijusa dolazi u svoj atelje na Kolarcu u 8 ujutru i prolazi kraj mladog razvodnika Aleksandra Gatalice.
Ima isečene grube čarape koje je navukla preko "spenserica" da se ne bi okliznula na ledu. Kaže mi - kao da je neki san a ne stvarnost koje se sećam - "Mladiću, šta čitate?", a ja odgovaram "Kantovu 'Kritiku moći suđenja'", na šta će ona "Pa zar tako rano, pobogu?!"
Dan kada je na Kolarcu bilo 3.000 ljudiPoneo bih i sećanje na jedan od koncerata hora "Glinka" sa Vladimirom Černušenkom. Bilo je to pre trideset pet godina. Tada nije bila zaraza i nije se držala razdaljina.
Prvo su u četvrt do osam uveče posetioci zakrčili ulicu, kao da su demonstracije. Onda nam je naređeno da karte cepkamo na prvim vratima, a ne na ulazu kraj blagajne zbog straha da se ljudi u uskom prolazi do tih vrata ne pogaze u stampedu. 
Potom su ušli svi sa kartama.
Zatim su oni na ulici počeli da lupaju šakama o staklo zaključanih vrata, tražeći da ih pustimo. Maestro Černušenko je kazao da se puste svi da čuju hor "Glinka". Nakon toga smo otvorili vrata.
Masa je pokuljala. Sva mesta (njih oko 900) bila su zauzeta. Ljudi su sedeli po svim prolazima partera, i balkona, poređani kao pilići u pilićarnicima. Zatim ih je došlo još. Bilo ih je toliko, da se napunio i srednji hol.
Vrata su morala biti otvorena da bi njih još hiljadu mogli da čuju muziku koja dopire sa Velike scene. Mislim da je u tom trenutku bilo najviše ljudi u jednom trenutku na Kolarcu, možda i tri hiljade.
Sećanja na ljude kojih više nemaAko Kolarac prestane da bude Kolarac, čini mi se da će i sva ova moja sećanja nestati - i ona u publici i ona na sceni.
Sećam se kada je nekadašnja direktorka Olga Milutinović na koncert došla sa svojim mužem Milanom Milutinovićem odmah nakon njegovog odsluženja haške kazne, a on bled, omršaveo, nekako uplašeno gledao po redovima partera.
Prisećam se i malih ljudi: jednog starog čoveka koji je na koncerte dolazio držeći podruku jednog veoma starog čoveka.
Obojica su neobično ličili jedan na drugog. Rekli su mi da su to otac i sin u odmaklim godinama. Dolazili su i dva puta nedeljno. Godinama. Onda je nastavio da dolazi samo sin. Otac je valjda umro. Posle nekoliko godina nije bilo ni sina...
I na koncerteA tek sećanja na sceni. Ako ne bude više Kolarca, mislim da će izbledeti i moje pamćenje na nezaboravne koncerte.
I na nastup Mstislava Rostropoviča u Prvom čelo koncertu Šostakoviča kad je solista u drugom stavu svirao i brisao suze nad čelom; I na koncert Valerija Afanasjeva koji je u neverovatno sporom tempu, skoro tri sata, svirao poslednje tri Betovenove klavirske sonate.
I na koncert violiniste Maksima Vengerova pre njegovog povlačenja sa scena; i na koncert Maksima Vengerova na prvom koncertu posle vraćanja na scene.
I na koncert Ive Pogorelića kada se vratio kao pravi pobednik konkursa "Frederik Šopen". I na koncert jednog drugog Ive Pogorelića, kada se pre tri godine, nakon više od dve decenije vratio da ponovo zasvira u Beogradu, i to na Kolarcu.
A ovo su samo moja lična sećanja za poslednjih četrdeset godina. Kada se ovome dodaju i nastupi Monik dela Brišoljeri, Svjatoslava Rihtera, Grigorija Ginzburga, Artura Rubinštajna, kojih se ne sećam lično i do mene je glas o njima stigao poput legende, onda je jasno koliko je velika ova nematerijalna baština.
Ali neće nestati samo prošlost. Ako sadašnjost zapali šibicu, nestaće i budućnost i mogućnost da prvi put uživo pod prstima jednog srpskog pijaniste čujemo sviranje sve 32 Betovenove klavirske sonate, uz dodatak svih varijacija.
Da, dobro ste čuli, vi koji znate šta ovo znači: to je nekih deset sati najzahtevnije, najvirtuoznije i najavanturističkije muzike koja se može zamisliti koja će biti podeljena na pet koncerata.
Nikad nijedan srpski pijanista ovo nije obećao: sada, baš nakon "korone" to najavljuje Aleksandar Madžar, dete Kolarca, pijanista sa zlatnim srcem i fotografskim pamćenjem. Ali, možda svega ne bude.
Zato molim sve lekare da nađu lek za moga prijatelja, jer će umreti. A kad se izvuče, možemo pitati, je li baš najbolje vođen, da li je godinama ostao zastarelog marketinga i može li se iz ove školjke ponovo izvući biser po zahtevima 21. veka.

Nastavak na RTS...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta RTS. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta RTS. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.