Izvor: RTS, 10.Nov.2009, 09:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Knjige vrednije od automobila
Pri selidbi od Mačkata do Sarajeva, pa potom, iz ratnog Sarajeva ponovo u zavičaj, Slavenko Stojanović prvo je pakovao knjige. Danas je ponosni vlasnik jedinstvene biblioteke koju svako može da koristi besplatno.
U Slavenkovom carstvu od hiljadu i po knjiga najčešći i najdraži gosti su komšijska deca koja ponekad dođu i u pratnji starijih. U pauzi seoskih poslova deda Milomir dolazi sa unukom.
"Obično dođem te uzmem neke bajke da mu čitam uveče, ili neku >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << pripovetku. Ovo je za dušu, što kažu naši ljudi", kaže deda Milomir, "pogotovu za nas starije ljude. Uzmem neku lepu knjigu, najčešće roman, uveče čitam i lakše zaspim."
Jedanaestogodišnji Mirko ponosno dodaje kako je i njima, deci, dozvoljeno da sami uzimaju i ostavljaju knjige. "Upišemo šta smo uzeli i šta smo vratili u deda Slavenkovu svesku", kaže Mirko, zadovoljan izborom knjiga.
Godinu dana mlađi Vuk objašnjava da su se dogovorili sa komšijom Slavenkom da čuvaju knjige, naglašavajući da im on ne naplaćuje članarinu.
Hrana za dušu
U vreme televizije i Interneta važno je deci preneti ljubav prema knjizi, kaže 66-godišnji Slavenko. Njegova ljubav prema pisanoj reči traje već šest decenija, od prve knjige koju je pročitao u čajetinskoj biblioteci.
"Od ovih hiljadu i po knjiga većinu sam kupio, ali mnogo sam ih i našao, odbačene, na otpadu", priča Slavenko. Kupovao je knjige u knjižarama, od ljudi koji su prodavali one koje su nasledili ili im više nisu potrebne. "Puno knjiga sam mokrih pronalazio, izbačenih, pa sušio. Ubacivao krpu ili list novine da povuče tu vlagu. Imam i knjiga koje su oštećene od gelera pa nisu više za čitanje, ali predstavljaju neku vrednost, vrednost nekog ludila."
U ratnom Sarajevu, gde je živeo, Slavenko je čuvao, i sačuvao, porodicu i knjige. "Imao sam novi golf, granata je pala pred zgradu, pred sam auto", priča Slavenko.
"Kad sam to video, pomislio sam - pa dobro, auto je gotov, treba da spasem knjige."
Slavenko je svoje knjige s petog sprata odneo u podrum. "A odna sam se setio, šta ću ako puknu cevi i poplavi se podrum?"
Sve mi prodaj, samo ne knjige
Nije mu bilo teško da sve knjige vrati iz podruma na peti sprat sprat, bez lifta. I danas, kao i tada u ratnom požaru, misli da su knjige vrednije od automobila. Nijednog trenutka nije došao u iskušenje da ih upotrebi za nešto praktičnije. Čak ni u vreme kada u Sarajevu nije bilo ogreva.
"Radije bih nameštaj naložio, parket, pod, sve pre nego list knjige, čak ni onaj beli list pre predgovora", kaže Slavenko.
Supruga Tonka se nije ljutila na muža kad ih je kupovao pre rata, oboje su radili, imalo se, ali seća se ratne nemaštine. "Odem na pijacu i vidim knjige se prodaju po marku. Daj, Slavenko, imamo hiljadu i po knjiga, to je 1.500 maraka, a on kaže - sve mi prodaj, samo to nemoj!"
Mir su našli u Mačkatu - i knjige i bračni par Stojanović. Njihova dva sina ostala su u Sarajevu. Uz skromnu penziju i stočarstvo kojim se trenutno bavi Slavenko i dalje kupuje knjige - u nasleđe svojoj deci i deci Mačkata.
Za svoju literarnu riznicu Slavenko je preuredio brvnaru, sada jedinu u prestonici pršute u kojoj se umesto pršute - delikatesa rado viđenog na svakoj trpezi - čuva hrana za dušu.
