Izvor: Politika, 11.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Knjiga "pronašla" vlasnika
Slučaj hteo da Dejana Čočanović kupi na kraljevačkoj pijaci knjigu koju su progonitelji Srba sa Kosmeta izbacili iz njenog stana u Prizrenu
KRALJEVO – Sudbina uvek pogađa čoveka tamo gde je škakljiv... Tako se počesto kaže, a da u tome ima i istine govori gotovo neverovatan slučaj iz Kraljeva, takav sklop okolnosti kojeg nema ni u "krimi" romanima. Desilo se, eto, da Dejana Čočanović, koja od 1995 godine, od sukoba na Kosovu i Metohiji, živi u Kraljevu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i da nedavno na ovdašnjoj pijaci kupi jednu knjigu koja je nesumnjivo potekla baš iz njenog bivšeg stana u Prizrenu, iz vitrine u kojoj ju je čuvao njen svekar Sreten, pošto je njome kao dobar đak od škole darivan.
Porodica Sretena Čočanovića, odnosno on, njegova supruga Mikica, sin Saša, snaha Dejana i njihova deca Igor i Isidora izbegli su iz Prizrena tokom 1996. godine. U stvari, u Kraljevo je najpre, još polovinom 1995. godine došla Dejana, jer joj se, kao diplomiranom farmaceutu, ukazala prilika da ovde dobije posao. Posle nekoliko meseci svi su napustili Kosovo i Metohiju, a poslednji je iz prizrenskog stana u Metohijskoj ulici broj 47 otišao Saša. Bilo je to pred samo bombardovanje i dolazak međunarodnih snaga. On je, kao visokokvalifikovani majstor "Elektroistoka", odradio poslednju smenu na trafo-stanici u mestu Našac, tamo na samoj granici sa Albanijom, a onda seo u kamion koji je vozio mleko za Kraljevo i nikad se više u Prizren nije vratio. Uostalom, niko od njih tamo već deceniju nije odlazio.– Da vam ne pričam o tim izbegličkim mukama – kaže Dejana – o tome kako i danas, iako sam rođena u Beogradu ali odrasla u Prizrenu, sanjam da šetam šadrvanom... Velika je to tuga, nostalgija... No, ovde smo se nekako, ipak, snašli. Muž mi se posle godinu dana zaposlio u "Elektrosrbiji", ja radim u jednoj privatnoj apoteci. Svekar je dole prodao neku imovinu i u Kraljevu, u Karađorđevoj ulici smo kupili ruiniranu kućicu koju sada uređujemo i useljavamo se. Iz onog stana u Prizrenu nismo uspeli, takoreći, ni sve porodične fotografije da donesemo.
Dejana nam dalje objašnjava da joj je oduvek hobi čitanje knjiga, čita uglavnom klasiku.– Volim to druženje sa knjigom, tamo smo imali porodičnu biblioteku i zato ovde često od uličnih prodavaca kupim za male pare poneku staru knjigu, iako je često bez korica i požutelih stranica. Tako je bilo i nedavno, dole na pijaci kupila sam od jednog prodavca, mislim da je bio Rom, ove pripovetke Radoja Domanovića. Platila sam je dvadeset dinara i odmah videla da je baš stara, izdanje je "Narodne knjige" iz 1953. godine. Smatrala sam da je dobro da je imam, rastu deca, trebaće im...
Dejana je došla kući, malo knjigu očistila i, kao farmaceut, korice čak dezinfikovala a tada je, kaže, baš privuklo da pročita posvetu koja se nalazila na prvoj stranici kad se korice otvore.– U početku nisam mogla da verujem, naježila sam se, ne mogu to uzbuđenje da vam objasnim...
Tamo, pokazuje nam Dejana, piše: "Nastavnički savet Prve realne gimnazije u Prizrenu nagrađuje ovom knjigom Čočanović Sretena, učenika 3/2 razreda za dobro učenje i primerno vladanje". Ispod ovog teksta upisan je datum 12. 6. 1955. godine, a potpisao se razredni starešina M. Manitašević.– Pošto jednostavno nisam mogla da poverujem –dodaje Dejana – da se na ovaj način knjiga iz naše biblioteke našla ponovo u našoj kući, pokažem to odmah mužu. Onda smo oboje pomislili da slučajno nije neki drugi čovek sa istim imenom i prezimenom, ali izračunamo – sve se prema njegovim godinama slaže... Onda su sve dileme nestale kad sam knjigu pokazala svekru a on se čak setio i objasnio nam gde je u vitrini stajala.
Dejana nam sada objašnjava i najverovatniji put knjige do vlasnika tvrdeći da su po ulasku u srpske kuće i stanove Albanci izbacivali knjige sa ćirilicom, posebno dela naših i ruskih pisaca i na ulici ili đubrištu ih spaljivali. Romi su, ipak, uspevali da ponešto pre vatre odnesu a kasnije su i oni proterani i, eto, verovatno je neko od njih sa tim "plenom" došao u Kraljevo...– Ali, molim vas – pita se Dejana po ko zna koji put – kakve su to neobjašnjive sile sve okolnosti "skockale" da baš ja našu knjigu kupim... No, nisam je svekru vratila, on je njome darivan davno a ja sada – kaže nam na kraju razgovora Dejana Čočanović.
M. Dugalić
[objavljeno: 11.11.2006.]
