Izvor: Politika, 04.Jan.2015, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Knjiga o ljudima s „pogrešne” strane
Uvek sam smatrao da je „Odiseja” pisana zbog Telemaha, a moj Telemah je Vitomir, poslednji izdanak Janičića iz šumadijskog sela Drača, kaže autor romana „Svetlosti očiju”
Ne napuštajući krug najproduktivnijih i najboljih srpskih pesnika i prevodilaca sa ruskog, s kraja 20. i početka ovog veka, Vladimir Jagličić se čitalačkoj publici i kritici sada preporučuje kao ozbiljan prozni pisac. Njegov četvrti roman „Svetlosti očiju”, u izdanju beogradskog „Bernara”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << potresna je priča o zatiranju šumadijske porodice čija je glava, u Drugom svetskom ratu, izabrala „pogrešnu”, poraženu stranu. Žrtva oca Vlastimira doneće smo privremeni spas sinu Vitomiru, poslednjem izdanku Janičića iz Drače.
Iako uzbudljivo putešestvije Vlastimira, četničkog oficira, koji se kući, u Šumadiju, vraća preko Krfa, Albanije i Bosne, zauzima znatan prostor u ovoj tragičnoj pripovesti, u središtu piščeve pažnje je, ipak, sudbina njegovog sina Vitomira. Nejaki dečak, nedorastao da od „prosaca” zaštiti majku Pelu, koja život okončava samoubistvom, doživeće pozne godine, ali sam i u nemaštini, kao poluslep, gluv i onemoćali starac. „Svetlosti očiju” su srpska varijanta „Odiseje”.
– Uvek sam smatrao da je „Odiseja” pisana zbog Telemaha, a da je tako svedoče i pisci koji su se laćali tog literarnog predloška, kao zajedničke kulturološke matrice evropske civilizacije, od Fenelona do Džojsa. Moj Telemah je Vitomir, ali za razliku od pisca „Odiseje” ja nisam verovao da Penelopa, čak i pomračena uma, može da se sačuva od „prosaca”, niti da ih Odisej može savladati. Jer ovdašnje „prosce” ne možeš pobrojati – komunisti, ljotićevci, „legalizovani” četnici, nedićevci, Švabe, Bugari, Sovjeti... Naš Odisej se može jedino žrtvovati za Telemaha – sugeriše Jagličić na početku našeg razgovora.
„Svetlosti očiju” počinje epigrafom – Svetoga Save u „Žitiju Svetog Simeona”. U trenu praštanja, monasi Simeon i Sava su samo otac i sin. „Čedo moje vazljubljeno, svetlosti očiju mojih...”
– Ako je „Svetlosti očiju” nekom neobičan naslov, neobičan je samo zato što smo zaboravili ono što je važno, što smo izgubili vezu sa onim suštinskim što nam je iz kulturne istorije zaveštano – objašnjava autor romana.
Ipak, zaveštano nam je i mnoga toga rđavog, zlog, kao što je bratoubilaštvo u Drugom svetskom ratu.
– U trenutku kada priča počinje, ideološki sukob je priveden kraju, a kraj je nagovešten pobedom jedne strane i porazom druge. Nalazeći se u takvom istorijskom tesnacu, oni koji su, u jednom izdajnom vremenu, kada ih se odrekao čak i srpski kralj, hteli da ostanu verni sebi, pokušavaju da spasu – ne sebe, već one koje vole više od sebe. Mi više ne živimo po takvoj vrednosnoj skali, i nema šta nismo izdali, uz razne sjajne izgovore. U knjizi, međutim, nema ideoloških izjašnjenja, govore samo tegobne slike – kaže Jagličić.
Faktografska veza štiva sa stvarnošću je „tanka”, autor romana morao se pouzdati u imaginaciju.
– Moj, sada pokojni, stric Vlastimir, iako grmalj od dva metra visine, vratio se s četnikovanja u Bosni, pred kraj rata, kako to kod nas u familiji kažu, „s trijes’ kila žive vage”. To je jedina faktografska sličnost s takozvanom stvarnošću. Odavno sam imao nameru da o tom povratku pišem, ali kako? Nikada mi o tome ništa nije pričao, čak ni na porodičnim okupljanjima – verovatno zato što nije smeo. Zato sam se pouzdao u pomoć fantastike. Ali to je fantastika koja obavezuje.
Kragujevac ima dve tragedije, šumaričku 1941, i onu o kojoj se manje zna, posleratnu (1944–1945), kada su revolucionari izvršili odmazdu nad „neprijateljima naroda” u zloglasnoj „Kapislani”, gde je ubijeno nekoliko hiljada ljudi. U pretposlednjoj glavi romana – „Zver”, data je slika tog mučilištva kojem se Vlastimir predao kako bi zaštitio sina.
– Pisao sam o šumaričkoj tragediji, autor sam poeme na tu temu, izvedena je dvehiljadite, pa mi niko ne može prigovoriti da sam, kad je o tim strašnim događajima reč, pristrasan. Naravno da se za jednim brojem ljudi, ubijenim u „Kapislani”, na kraju rata, teško može zažaliti, jer su bili nemački doglavnici. Ali, glavni cilj ubijanja nisu bili oni, već luksuzne kuće, poslovne zgrade, zgodne žene „neprijatelja revolucije, „četnička banda” sa svojim porodicama i, razume se, zatiranje slobodnog duha.
U „Kapislani” je, kao nacionalista, ubijen tada ponajbolji kragujevački prozaista Svetislav Maksimović, koji je tri godine ranije, pukim slučajem, preživeo streljanje u Šumaricama. Narednih dvadesetak godina niko u Kragujevcu nije smeo ozbiljnije da se bavi literaturom, jer se to smatralo pogibeljnim poslom.
Pitanje „Kapislane” je pitanje lavirinta u kojem se, ljudima, hrani nezasita mitska zver, čime se opet vraćamo na antički predložak. U knjizi se, međutim, ne rešava globalno socijalno pitanje, nego se pripoveda o sudbini čoveka koji se, s nadmoćnom svešću dobrovoljne žrtve, predao novim gospodarima zemlje, da mu ne bi ubili dete. Sve ostalo, što se simbolički čita van okvira te osnovne priče – nije namera autora. Njegovo je da ispriča šta se, po logici pripovedanja, desilo, a zaključak je na čitaocu – poručuje pisac romana „Svetlosti očiju”.
Brane Kartalović
objavljeno: 05.01.2015.
