Izvor: Politika, 22.Jul.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Klasna nesvest
Biti jači od sindikata i nije neko naročito dostignuće
Velika se dreka digla oko novog ZOR-a (Zakon o radu). U jednom trenutku čak je pretila opasnost da se čitava priča pretvori u oveću zavrzlamu. Najpre su se, kako i dolikuje, čuli disonantni tonovi.
Prvo je svet kapitala poručio da je zakon dobar no ne i savršen, što je trebalo da znači kako nije sasvim loš. Uostalom, savršenstvo bez mane jedino još egzistira u popularnom Čorbinom singlu. Onda je svet >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rada samouvereno uzvratio izjavom da je zakon izrazito loš, no ne i savršeno zao – u leoneovskom smislu dakako – što je trebalo da znači kako (na sreću) nije sasvim u duhu zakonodavstva Divljeg zapada. E, to je već nešto. Država je sa svoje strane romorila da je ZOR napredan, dok su sindikati u paralelnoj montaži poručivali da je nazadan. Intelektualci, odnosno poštena inteligencija, to jest slobodnolebdeći mislioci (Manhajm), držali su (u većini slučajeva) stranu sindikatima – međutim ne i sindikalnim vođama (koji su se ionako prepustili unakrsnoj paljbi klasno osvešćenih tabloida). Ali je zato, za promenu, SNS nastupio otvoreno proetatistički kada je glasno (kroz usta poslanika Babića) objavio da je država („to sam ja“) snažnija i od samih sindikata. To je već podsećalo na opomenu ovdašnjem lumpenproletarijatu da se smiri jer u protivnom svašta može očekivati krene li transparentima da ruši UPZ (ustavni poredak zemlje).
Nego, biti jači od sindikata i nije neko naročito dostignuće. Pogotovo danas, kada je maltene svaka banana republika snažnija od radničkih reprezenata i njihovih lidera. Ipak, i pored „dobronamernog“ upozorenja naprednjaka da se s državom ne isplati kačiti, sindikalci su realizovali protestni hepening ispred skupštinskog zdanja – baš na mestu na kojem je svojevremeno Beba Lončar vozila vespu za potrebe filma „Ljubav i moda“. Rečju, perje se nakratko razletelo kao u „Skupljačima perja“ (skoro tamo do bivšeg Trga Marksa i Engelsa) – ali je i ZOR proguran.
Međutim, ono što posebno valja naglasiti u vezi s celom ovom pričom jeste činjenica da su se u toj višemesečnoj gunguli oko Zakona o radu iskristalisala dva suprotstavljena tabora – gotovo kao u Marksovoj klasnoj teoriji. Jedni, poslodavci – pretežno su branili modernizacijske potencijale ZOR-a (sa stanovišta klase kapitalista), dok su drugi, posloprimci – uglavnom osipali drvlje i kamenje po ZOR-u (iz ugla radničke klase).
E sad, kad bismo se kojim slučajem ozbiljnije pozabavili maštanjima o Marksovoj teoriji klasne borbe (na primeru Srbije), došli bismo do sledećeg epohalnog otkrića – a to je da i jednom i drugom taboru nešto suštinski fali. Klasna svest, na prvom mestu. A to je već, priznaćete, ozbiljna falinka.
Tranzicioni kapitalisti nisu, recimo, u potpunosti svesni da u većini slučajeva predstavljaju lucidnu kombinaciju Gordona Geka (kapitalističkog mešetara iz Stounovog „Volstrita“) i Srećka Šojića (socijalističkog direktora iz Pavićeve „Tesne kože“), što je zapravo himera koje se ne bi postidele ni najmračnije stranice grčke mitologije. Međutim, to ih ne sprečava da sami sebe „introspektuju“ kao preduzetnike kalibra 9 mm, koji svakoga jutra, uz šoljicu kapučina, uredno kreiraju biznis planove.
S druge strane, tranzicioni radnici nisu u potpunosti svesni činjenice da predstavljaju monetu za potkusurivanje između države i sindikata. Nema veze što je postojanje države i sindikata pod znakom pitanja i prema marksističkoj teoriji i prema neoliberalnoj praksi. Uostalom i SES (Socijalno-ekonomski savet) postoji isključivo na papiru i stoprocentno je klasno nesvestan. A kad nema klasne svesti, da citiramo u Vladi Srbije najcitiranijeg sociologa Maksa Vebera, tada ne može biti ni klasnog delovanja. Novi Zakon o radu to je i potvrdio.
Sociolog
Boris Jašović
objavljeno: 22.07.2014.
.jpg)
