Izvor: Politika, 20.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Klasika i savremenost
Povodom nemačkog predsedavanja Savetom Evropske unije simfonijski orkestar iz Berlina odabrao je za svoj beogradski nastup finski program, odnosno dela dvojice najznačajnijih finskih autora iz prošlosti (Jan Sibelijus, 1865-1957), i sadašnjice (Einojuhani Rautavara, 1928). Uokvireni Listovim brioznim Drugim klavirskim koncertom u A duru, ovi autori i njihova dela zvučali su kao dobar kontrast. Međutim, Sibelijus kao do danas jedan od najpoznatijih finskih kompozitora i Rautavara kao njegov >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mlađi sledbenik, sledili su onu crtu od tradicije ka savremenosti na kojoj su izgrađena mnoga dela kompozitora nacionalnih škola.
Rautavarina kompozicija "Ostrvo blaženstva" zvuči neoromantičarski i postsibelijusovski, bez obzira što je on danas poznat kao jedan od avangardista i kompozitora koji su koristili mnoga moderna sredstva izraza i po avangardnim smernicama i izdigli svoju muzičku naciju na svetski plato muzike 20. i našeg veka. Ipak, poznanstvo sa Rautavarom za mnoge u publici, do sada prvo i jedino, značilo je upoznavanje sa majstorom klasičnog pisma, sa maštarom orkestarskih boja i sa melanholikom severnjaka.
Najbolja od svih sedam Sibelijusovih simfonija, Druga u De duru, pokazala je šta znači kada je dirigent potpuno u materiji koju prenosi muzičarima u orkestru i publici. To je bilo delo dirigenta Remerajta koji je u tri stava postigao i maestoznost i pompeznost, i da rad –sa svakom grupom i delom orkestarske sekcije u orkestru – zvuči kao zaseban segment mnogoznačan i sam za sebe i za razvojno tkivo obimne simfonije. Nije ni čudo što je dirigent, posle koncerta, posebno istakao limene duvače i horne, a publika je najsrdačnije aplaudirala sekciji kontrabasa koji su zaista zvučali kao sjajni solisti.
Čudan je taj orkestar iz Berlina. Trebalo ga je stalno podsticati i "vući" dok je pratio izvanrednog solistu francusko-grčkog porekla Kiprijana Kacarisa. To je upadljivo pokušavao i sam pijanista, kome nikakve vratolomije u partituri nisu predstavljale problem jer je sve to mogao i sa većom lakoćom i u još bržim tempima. Učenik slavne Monik de la Brišoleri koja je davno zapalila Beograd, dobitnik konkursa kraljice Elizabete u Briselu (1972) i mnogih drugih prestižnih i svetskih priznanja, nastupa i kao kamerni muzičar (Klavirski kvintet Kacaris) po celoj Evropi, a kao solista sa najvećim svetskim orkestrima. Reditelji Klod Šabrol i Fransoa Rajšenbah snimili su filmove o njegovom muziciranju.
U svakom slučaju, neobična pojava, snažna svirka koja nije uvek dopirala do svih kutova gluve sale, sugestivan i dominantan nastup, nametanje stava, karaktera i tempa orkestru – bilo je to kao novo učenje lekcije o Listu. Bez patetike, bez uzvitlavanja prašine, sa neverovatnom lakoćom i savršenom tehnikom. Svirao nam je jedan od pijanista – klasika.
[objavljeno: ]
