Izvor: Politika, 12.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kladionice naše mladosti
Svaka generacija donosi sa sobom "igre" i ideale koji joj pomažu da lakše usmeri ustreptali duh u sebi i uputi ga određenim putevima. Posle Drugog svetskog rata egzistencijalizam je bio planetarni hit, pa i kod nas, naročito stoga što je jedno vreme bio sumnjiv i zabranjen. Kad je Sartr, ako se ne varamo, krajem pedesetih godina stigao u Beograd da vidi "jugoslovensko čudo", bio je to znak za mlade da slobodnije potraže i iskažu svoje "puteve slobode", kako inače glasi i naslov jednog njegovog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << romana. Niko tada nije bio "in" ako uz crnu košulju nije obavezno, i to vidljivo, pod miškom nosio neku njegovu ili Kamijevu knjigu. Naravno da su se u aulama fakulteta sporili ko je od njih u pravu u čuvenoj polemici iz pedesetih godina o dozvoljenim sredstvima u ostvarenju nekog cilja, kad je Sartr bio "tvrdi" marksista, bolje rečeno staljinista, jer je u ime viših ciljeva opravdavao Staljinove metode, a Kami bio odbačen od svojih dojučerašnjih drugova zbog ideja koje je zagovarao u "Pobunjenom čoveku".
Posle Staljinove intervencije u Mađarskoj Sartr je napisao pokajnički tekst "Staljinova avet", zaključujući kandidovski da je najbolje obrađivati svoju "baštu".
I dalje je bio popularan, a mladi su ga obožavali, iako se veliki broj njih priklonio Kamiju, koji je posle prerane tragične smrti postao, kako se to danas kaže, ikona nove generacije, ostajući to zadugo. Možda se mnogi neće složiti, ali duh pobune, koji je on afirmisao, postao je masovna pojava sledeće generacije, popularno nazvane "deca cveća".
"Bitlsi", "Rolingstonsi", Bob Dilen bili su njihove zvezde vodilje. Iskreno su verovali da se njihovim pesmama, uz planetarna okupljanja, može promeniti svet njihovih očeva, naročito američkih koji su tada vodili sramni rat u Vijetnamu. I njih je, kao Aleksandra Makedonskog, mamio istok i Indija, gde se proklamovana pobuna i izmena nepravednog sveta najčešće završavala u prvoj pušionici hašiša. Ali, imala je ta pobuna druge izgubljene generacije (prva je bila ona iz tridesetih godina, sa Hemingvejem i Frensisom Skotom Ficdžeraldom na čelu) i svoje dobre strane. Ne samo zato što su svi ti mladi imali i literarnog lučonošu, nemačkog pisca Hermana Hesea, čiji je "Stepski vuk" postao njihova Biblija, već i stoga što je svet tada prvi put shvatio koju snagu sa sobom nosi neshvaćena i pobunjena mladost.
Naravno, niko u tim godinama nije mogao ni pretpostaviti po kojim će sve šavovima pucati opštesvetska zajednica mladih. Dogodilo se ono što je malo ko očekivao – podelila se na one koji su joj i dalje ostali verni, živeći u malim komunama, kao na španskom ostrvu Ibica, i na one koji će mnogo bolje nego svoji nekad prezreni očevi uređivati svet novim ratovima (jedan od njih je i Bil Klinton).
Svet je pukao po svim šavovima, a ideali su postali prezrena stvar (najvećim delom i zbog onoga što se zbivalo u Sovjetskom Savezu). Nekadašnje intelektualne "kladionice" ideala zamenila je bukvalna stvarnost, u kojoj se treba na svaki način što pre, ne birajući sredstva (opet smo došli do ciljeva i sredstava), domoći novca, i samo novca, prevarom, kockom, koja se obavlja pod popularnim nazivom – kladionice. Tako je i Beograd postao jedna velika kladionica; pred njima sve nestaje, ma koliko bilo vredno, i postaje obična stvar za upotrebu. Mladi tamo zalaze da okušaju sreću, a oni stariji da "ubiju" vreme. Sve drugo je postalo manje važno. Amerikanci i ne slute da je svet pre njihovih novih najavljenih ratova postao globalan. Ceo taj svet uskoro će objedinjavati jedna velika kladionica! Kladionica nove mladosti. Ideali su prezreni i o njima čak niko više i ne govori.
[objavljeno: ]
