Izvor: Politika, 13.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kiša u Nemanjinoj
U tranziciji nema milosti, a u zemlji koja je iz nekoliko poslednjih ratova izašla kao gubitnik, o poštovanju prema ljudima kojima je uz pompu i talambase oblačila maskirne uniforme, nema ni govora
Pre dva dana, ceo civilizovani svet, sa dostojanstvom se podsetio svojih veterana. U Americi je Dik Čejni, uz najviši državni protokol, položio venac na veteransko groblje Arlington, Nikolas Sarkozi poklonio se uspomeni palim francuskim borcima, u Londonu je ispred kraljičine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << garde istim povodom stajala kraljica Elizabeta, a i mladi prestolonaslednik, princ Vilijam, u uniformi, položio je venac odajući počast palim britanskim vojnicima. Čak su i u Iraku, aktivni britanski vojnici salutirali svojim palim drugovima, i njihovim očevima i dedovima, koji su dali živote boreći se za otadžbinu, ideale i bolji svet. Gledajući svetske mreže, čovek može da pomisli kako je bilo časno ginuti, položiti svoj život, kao u onoj vojničkoj zakletvi, "za kralja i otadžbinu", za republiku ili u "borbi protiv terorizma". I kako je još lepše preživeti u zemljama, u društvima koja ne zaboravljaju svoje veterane.
Ali, Srbija je jadna zemlja, a u odnosu prema veteranima predstavlja dosta tužan primer u Evropi. Dok su se u ovim gradovima pripremali za proslavu Dana veterana, u Beogradu je rominjala sitna kiša koja je sivu Nemanjinu ulicu činila još sivljom. Tamo su, pred vratima vlade, dva dana sedeli, ležali, srpski veterani, rezervisti iz rata na Kosovu. Prošla sam tuda kolima i na sekund sam ugledala ta ubijena lica, bez nade, siromašna, usukana, izborana, te zarasle kose pod maskirnim kapama, te ruke u džepovima, te poglede uprte ni u šta, to čekanje pod sivom novembarskom kišicom, pred kordonom do zuba naoružanih policajaca, i ta zamandaljena teška vrata vlade, i Beograđane kako ih psuju jer su napravili kolaps u saobraćaju.
Okrenula sam glavu, to je najlakše, pojačala sam muziku, ali tu sliku tih tužnih, ispaljenih ljudi, pristiglih autobusima iz slepog creva juga Srbije, gde nema posla, i gde takođe pada kiša, tih ljudi koji nemaju ništa, i kojima niko ne otvara ta vrata, nisam mogla da odagnam. Ležali su po stepenicama, sedeli na asfaltu, naslonjeni na zid Vlade Srbije. I bilo je u tome neke strašne simbolike – to što su bili naslonjeni na vladu, iz koje se niko ne odaziva.
Naši veterani nemaju kome da pišu. Njima nije bolje rešenje ako prežive rat u kome su učestvovali – jer su osuđeni na ovu scenu, na njeno večito mračno ponavljanje. Iz Lazine pripovetke. Samo, što im niko nije rekao da narod nikada više neće ništa pozlatiti, i da ova država , koja nam je ponudila tranziciju, šoping molove i brzometni ulazak u Evropu, nikome nije obećala ni socijalnu pravdu, ni sigurnost, ni poštovanje. U tranziciji nema milosti, a u zemlji koja je iz nekoliko poslednjih ratova izašla kao gubitnik, o poštovanju prema ljudima kojima je uz pompu i talambase oblačila maskirne uniforme, nema ni govora. A o zahvalnosti, dignitetu, i državnim počastima da i ne govorimo.
Prepušteni su ulici. Gubitnička zemlja tako tretira svoje veterane, invalide, rezerviste – malo je reći da je opšti stav u našoj javnosti da su oni bili budale zato što su se uopšte odazivali pozivu da ratuju.
Pa onda, čemu sve one zakletve u vojsci? Rat je besmislen, pogotovo onaj koji se gubi, a ratni veterani , pokisli, na onoj kiši, odlučni da se izbore za ono što im je država obećala, predstavljaju neprijatnu scenu na inače predivnom licu naše stvarnosti? Je l’ to?
I, na kraju ih je, posle nekoliko dana, neko iz vlade primio. Nešto su se dogovorili. Radilo se o cenkanju.
Ali, zar ova država nije imala malo pristojnosti da spreči da ova sirotinja bar ne pokisne, kad je već sve uradila da ih poništi kao ljude? www.mirjanabm.com
M. Bobić-Mojsilović
[objavljeno: 13.11.2007.]
