Izvor: Politika, 09.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kažnjavanje poraženih srpskih vođa
Posle čitanja knjige Sabrine Ramet u meni je ostao čudan a ipak neizbrisiv utisak da je za nju carstvo neistraženog ili nepostojeće ili beznačajno
Objavljujemo esej „The academic West and the Balkan test”, Alekse Đilasa, doktora sociologije, esej je objavljen u engleskom časopisu „Journal of Southern Europe and the Balkans”,decembra 2007. u prevodu autora.
----------------------------------------------
Ne samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što je Majkl Man u pravu u vezi sa Sigarom (i Goldhagenom i Dedrijanom) – ono što kaže o njima još više važi za Sabrinu Ramet. Naslov njene knjige („Razmišljanje o Jugoslaviji”) uzima za polaznu tačku misaono i učeno razmatranje, a ipak u tekstu ona postupa tako što zlobno napada istinske naučne radnike dok sipa komplimente po autorima čija su naučna dostignuća pod pitanjem. S jedne strane, dobro znani univerzitetskiprofesori koji su posvetili svoj život jugoslovenskim studijama, kao što su Pol Šaup (Paul Shoup), Suzan Vudvord (Susan Woodward), Stiven Burg (Steven Burg) i Robert Hejden (Robert Hayden), optuženi su ni za šta manje nego moralni relativizam. Ali, upravo je njihovo uspešno izbegavanje preteranog publiciteta u medijima i otpor političkim pritiscima, uz istovremeno davanje potpune slike i uravnotežene analize ratova nastalih kroz raspad Jugoslavije, pribavilo poštovanje kolega. S druge strane, Rametova je puna divljenja za hrvatske nacionaliste kao što su Branimir Anžulović, Stjepan G. Meštrović, Ivo Žanić, Branka Magaš i njen sin Marko Atila Hor (Marko Attila Hoare), ili za univerzitetske nastavnike koji učestvuju u politici, kao što je Džejms Gau (James Gow) – njegova knjiga je „klasično delo” – koji je bio savetnik dvojici britanskih ministara odbrane, ili za zapadne novinare kao Viktor Majer (Victor Meier) – njegova „raspravljanja” su „sjajna”, njegova „odbrana” hrvatskog predsednika Tuđmana „puna duha” – koji je svojim radom za desničarski „Frankfurter algemajne cajtung” zaradio odlikovanje od predsednika Slovenije.
Na kraju „Razmišljanja o Jugoslaviji”, Rametova nam predstavlja listu autora i njihovih radova koji su njoj „lično najmiliji”. Po mom mišljenju, ogromna većina naučnih radnika u ovoj oblasti smatrala bi da te knjige spadaju među najpristrasnije o jugoslovenskom sukobu. Ima, naravno, izuzetaka, kao što je odlično pisanje Jasne Dragović-Soso, docenta na Londonskom uiverzitetu, o ulozi srpskih intelektualaca u obnovi nacionalizma sa finim, ironičnim naslovom „Spasioci nacije”, ili radovi Iva Banca koji na čudesan način uspeva da bude i hrvatski nacionalista s političkim ambicijama i istaknuti istoričar.
Posle čitanja knjige Rametove – i, da, jesam je pažljivo pročitao – u meni je ostao čudan a ipak neizbrisiv utisak da je za nju carstvo neistraženog ili nepostojeće ili beznačajno, a teško dokučiva istina očevidna – tako da nema potrebe da se za njom traga; dovoljno je boriti se protiv onih koji odbijaju da priznaju istinu kako je ona shvata. Oni koji sumnjaju u ovu istinu, stupaju u savez sa zlom, a osporavati dogmatske zaključke Rametove znači stajati na putu pravde. Jasno je kakav pristup Jugoslaviji Rametova želi – to su polemičke, agresivne knjige koje se zalažu za vojnu intervenciju protiv Srba (u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, kao i u Srbiji) i brzo i nemilosrdno kažnjavanje poraženih srpskih vođa.
Onda nije nikakvo čudo da onaj ko se ne slaže s njom, nema prava da očekuje ni najmanje poštovanja. Knjiga Suzan Vudvord „Balkanska tragedija: haos i raspad posle Hladnog rata” („Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution After the Cold War”), sa svojih pet stotina i trideset šest stranica i brojnim fusnotama na kraju, lako bi mogla da bude najtemeljnija istraživačka knjiga o jugoslovenskim sukobima do 1995. U knjizi se poklanja osobita pažnja širem međunarodnom kontekstu tragedije isadrži odvažno izlaganje saučešća u krivici međunarodnih činilaca, od proseparatističke Nemačke, Austrije i Vatikana, do neprincipijelne Evropske unije i Stejt departmenta. Knjiga, takođe, daje produbljenu analizu ekonomskih uzroka, kao što je politika Međunarodnog monetarnog fonda suzbijanja potražnje koja je „dovela do uslova koji nisu mogli lako da podupiru političku kulturu tolerancije i kompromisa”.
(Nastaviće se)
Aleksa Đilas
[objavljeno: 10/04/2008]
