Izvor: Politika, 29.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kardiogrami osećanja
Kao ni za Petra Lubardu, ne verujemo ni da će za Peđu Milosavljevića, slikara, pisca, diplomatu, akademika, dugogodišnjeg upravnika Galerije SANU, biti napravljena adekvatna retrospektivna izložba ili kakvo sveobuhvatno podsećanje na njegov značajan opus. Ili se varamo
Neverovatno je, a to se kod nas često dešava, da se neki izuzetni ljudi, bilo umetnici, bilo naučnici, lako zaborave, nestanu iz bilo kakvog kulturnog i javnog života i polako padnu u zaborav. Ove godine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se navršava sto godina od rođenja i skoro dve decenije od smrti jednog, u svoje vreme, od najomiljenijih naših slikara – Peđe Milosavljevića.
Nijednom nakon njegove smrti nije bilo ni pomena o ovom izuzetnom, rafiniranom intelektualcu i renomiranom likovnom stvaraocu. Otišao je tiho i gospodstveno kao što je i živeo, a taj odlazak sa scene nije u potpunosti nadomestilo njegovo izuzetno delo, koje i te kako odoleva vrednosnim sudovima i ocenama vremena, visoko se kotira u procenama trgovaca umetninama. Stvaralaštvo Peđe Milosavljevića ostaje kao usamljeni ali trajni, neizbrisivi trag o jednom zanimljivom i značajnom bitisanju, kao svedočanstvo o dragocenom kulturnom doprinosu.
Prošlost utopljena u sadašnjost
Kažu da je bio „slikar kulture, povesti, nemira, sudbine". Bio je pre svega slikar od talenta, likovni stvaralac najfinijeg rafinmana i velikog obrazovanja, urođene nežnosti, pamučne mekote, slikar melanholije, strepnje, intelektualne lirike, egzistencijalnog nemira, svetskog ukusa. Slikar s poverenjem u lepo, s aristokratskom distancom, udaljen od svakog cinizma i destrukcije, ali sa osećanjem za živu senzaciju, blagu ironiju, osećanjem za svoje vreme i realnu percepciju, za tragiku života u kojoj se podrazumeva večnost smrti, razaranja i zla. U finom spoju prošlosti utopljene u sadašnjost Peđa nas upućuje na svoj filozofski stav, usmerava da odgonetnemo odjeke smisla onoga što je nasleđe, prošlost, folklor, arhaično, univerzalno u večitom dijalogu oka i prirode podjednako kao i u dijalogu oka i duha.
Kao ni za Petra Lubardu, ne verujemo ni da će za Peđu Milosavljevića, slikara, pisca, diplomatu, akademika, dugogodišnjeg upravnika Galerije SANU, biti napravljena adekvatna retrospektivna izložba ili kakvo sveobuhvatno podsećanje na njegov značajan opus. Ili se varamo? Možda se, u poslednjem trenutku, ipak probudi kulturna javnost, muzeji i druge institucije i naprave dve/tri na brzinu sklopljene izložbe.
Mogućnosti Galerije Haos i njenog prostora su skromne. Ipak, želeli smo da jednom malom izložbom njegovih radova na papiru, crteža i akvarela, onih do kojih smo ovom prilikom mogli doći, učinimo svojevrsni hommage ovom izuzetnom umetniku. U susret su nam izašli uglavnom poštovaoci njegovog dela, kolege iz pojedinih muzeja i njegovi prijatelji koji poseduju male privatne kolekcije.
Pred vama su radovi iz različitih perioda i faza. Peđa Milosavljević je radio u ciklusima, teme poput: pariskih krovova i fasada, mladih žena, gvozdenih ograda sa ružama, Dubrovnika, fantazmagoričnih kompozicija, nosoroga, Mostara, ilustracija drama, vinjeta. Crteže i akvarele je radio na kineskom pirinčanom papiru, ređe perom, uglavnom četkom, takođe u nekoliko ciklusa: Lecstures Enthousiastes, Narodne igre, ilustracije za pripovetke, Les Maladroites. „Ne sećam se kada sam počeo da razlikujem crtež od akvarela" – govorio je umetnik.
Nered nije haos
S obzirom na to da je poroznost podloge zahtevala veliku sigurnost i hitrinu u radu (jer se nikada ne interveniše dvaput, nema ispravki, brisanja ili dodavanja), akvareli su podrazumevali prethodnu promišljenost i duhovnu koncentraciju, tako da ih je Peđa smatrao najvrednijim slikama, ali i svojim omiljenim likovnim odmorom. „Umor materijala i nered nije haos" – isticao je ovaj majstor skladnih kompozicija i virtuozne linije. Njegovi crteži su pre svega impulsi ideja i grafikoni ili kardiogrami njegovih osećanja. Čistotom svoje dikcije, kulturom i energijom poteza veoma su bliski prozračnom akvarelu, ali i kaligrafijama Dalekog istoka sa koga je i obavezan pečat na mnogim njegovim radovima. Pečat koji je nosio poruke za sreću i dug život.
Istorija umetnosti, kultura i obrazovanje otkrili su mu gramatiku i repertoar, upotpunili zanatske finese i otvarali mogućnosti kombinovanja nekoliko poetičkih obrazaca, od intimizma i poetsko-filozofskih ekspresija, preko lirske apstrakcije do imaginarnog i apokaliptičkog, završno sa finom varijantom savremenog realizma. Peđa je otkrivao epohe i ugrađivao različite slojeve u sadržaj svojih dela i panorame Pariza, Bara, Dubrovnika, Venecije, Akropolja, Mostara. Težio je univerzalnosti simbola. Ideje trajanja i prolaznosti naziru se u svim slojevima njegovih dela.
Za crtež je Peđa govorio da je uvek bio bitna konstanta njegove umetničke ličnosti – hitar, elegantan, duhovit, gestualan, sintetičan, sveden na zapis, znak. Smatrao ga je teškom disciplinom koja je otkrivala umeće, beležila pulsiranja emocija, volje, poleta, senzibilnosti, promišljanja, duhovnosti.
Grafologija četke
Govoreći o svojoj prvoj samostalnoj izložbi u Londonu za vreme Drugog svetskog rata, on kaže: „U pogledu crteža... nema promena – crtam četkom. Možda je to bilo pod uticajem žene Oskara Kokoške, koja je, kao poliglota, govorila i kineski. Otkrili smo stovarište kineskog papira, pa je taj materijal, kombinovan sa kineskim tušem, uticao da ga smatram nezamenljivim. Možda je to razlog što je moj crtež, ostajući stalno bez korektura, malo površniji, odnosno nepotpun. S druge strane, četka ima svoje zakone kretanja, svoju grafologiju, pa je ovaj manir crtanja sam po sebi, neizbežno više kineski nego što su to same teme. Dobra strana ove tehnike mislim da je u tome što obavezuje na sintezu koja otvara vrata u moderna shvatanja. Iz crteža četkom nastaje akvarel, pošto za sada ne vidim drugu mogućnost da se ovoj tehnici priđe bez četke."
Crtež Peđe Milosavljevića je siguran, sveden, raspevane linije a jednostavan, rezultat koncentracije i znanja, dosledan kroz obilje različitosti, po tananosti sličan kakvim japanskim desenima. Stilizacija nema ništa arhaično ili dekorativno. Crteži žena, naročito neki aktovi, urađeni su kao neka melodija, sećanje na tihe radosti, kao muzičko sanjarenje. Ceo taj svet sa crteža i akvarela je prošao kroz umetnikov san. Jedino naša čula vaskrsavaju ono što je zašlo u senku i potonulo u zaborav. Baš kao umetnik sam! Peđa Milosavljević pripada svemiru evropske kulture. Da li smo dovoljno svesni toga? Ili nam možda nije previše stalo ni do Evrope, ni do evropskih vrednosti, ni do Peđe Milosavljevića?!
Borka Božović
[objavljeno: 01.03.2008.]
