Izvor: Glas javnosti, 14.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Karadžić traži da se zaštite džamije
Zanimljiva je pozadina naredbe Karadžića od 16. aprila 1993, godine kojom se traži obustava svih dejstava Vojske Republike Srpske po Srebrenici i njenoj okolini, a izričito naređuje Mladiću da se njegove snage zaustave na dostignutim položajima i da ne ulaze u grad. Da bi se shvatila smisao i svrha ove naredbe, podsećamo na feljton u Slobodnoj Bosni u kojem je o nastajanju SDA govorio jedan od visokih muslimanski-vojno-policijskih službenika u Srebrenici Hakija Meholjić. On navodi, između >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ostalog, kako je njima desetorici iz tog grada predsednik SDA Alija Izetbegović u jesen 1993. godine govorio kako mu je u proleće iste godine Bil Klinton predložio da tada puste Srbe u Srebrenicu, a da potom insceniraju pokolj stanovništva i time pruže izgovor NATO da interveniše protiv Srba. Zahvaljujući prijateljima iz inostranstva, političko vođstvo Republike Srpske blagovremeno je saznalo za ovaj pakleni plan, pa je naredilo obustavu svih vojnih dejstava po Srebrenici. Međutim, francusko Ministarstvo spoljnih poslova za to nije saznalo, pa je izdalo zvanično saopštenje da je srpska vojska ušla u taj grad i da krv teče potocima. Iako su do tada svi veliki svetski mediji molili vođstvo RS da da izjavu, tog dana nijedan od velikih medija (CNN,BBC,CBS i drugi) nije hteo da prihvati srpski demanti. Slično se dogodilo i u julu 1995. godine, uz učešće francuskih tajnih službi, a možda i drugih.
Polovinom 1993. godine, sedmog maja, Karadžić izdaje naredbu o prekidu svih ofanzivnih dejstava vojske i naglašava da odobrenje o bilo kakvim akcijama može izdati samo lično on. Predsednik RS naglašava i da se u slučaju napada neprijatelja pruži otpor adekvatnim snagama i uz prethodno obaveštavanje posmatrača Ujedinjenih nacija. Karadžić traži da se omogući nesmetano doturanje humanitarne pomoći „suprotnoj“ strani uz prethodnu kontrolu i sa što manje zadržavanje. Važno je napomenuti da je ova odluka doneta dan posle jahorinskog zasedanja Naredne skupštine na kojem je odlučeno da se ne prihvati Vens-Ovenov plan, nego da se ide na referendum.
NAREĐENJE OD 12. MAJA 1993.
Lider RS 12. maja iste godine šalje naređenje Ministarstvu unutrašnjih poslova RS u kojem zahteva da Centar bezbednosti Banjaluka „pojačanim patrolama obezbedi sve verske objekte u tom gradu i okolini i zaštiti ih od učestalih terorističkih akcija“.
Ovo je, inače, primer pojedinačne intervencije predsednika RS zarad zaštite verskih objekata, što inače nije bilo u njegovoj nadležnosti, već Ministarstva unutrašnjih poslova. Ova naredba je izdata, pre svega, zbog zaštite preostalih džamija u Banjaluci, odmah posle rušenja jedne od njih, u centru grada. Posle ovoga, policija je zaista pojačala i obezbedila preostale verske objekte muslimana, tako da nijedna bogomolja nije više bila srušena.
Mesec dana kasnije, 9. juna, Karadžić naređuje da vojnike Hrvatskog veća odbrane koji su se zbog sukoba s muslimanima sklonili na srpske teritorije na planini Vlašić, organizovano transportuju sa svim njihovim naoružanjem preko teritorije RS do Vareša. Takođe, u naredbi stoji i da se hrvatskim civilima izbeglim na Vlašić omogući da odu u Herceg-Bosnu ili Republiku Hrvatsku, prema njihovoj želji. Ovde je važno podsetiti da se tokom žestokog rata Hrvata i muslimana srpska vojska nije mešala u njihove sukobe. Naprotiv, Srbi su tada igrali ulogu neke vrste „domaćeg Unprofora“, pa su tako desetine hiljada hrvatskih civila i vojnika izbeglih na srpsku teritoriju prihvatili, nahranili i otpravili za dalji put u željenom pravcu. Srpska strana nije želela da iz tih sukoba izvlači bilo kakvu korist jer nije želela teritorije na kojima Srbi nisu većina, pošto je ionako želela da, radi mira, vrati neke opštine koje je držala iz strategijskih razloga.
