Izvor: Glas javnosti, 22.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kandidat
Početkom osamdesetih godina HH veka, dok je Miraš Dedeić uveravao mitropolita Danila (Dajkovića) da je Srbin i zakleti vernik Srpske crkve, zloglasna Komisija za odnose sa verskim zajednicama Crne Gore je uveliko pripremala teren za ubacivanje svoga čoveka kao kandidata za budućeg crnogorskog mitropolita. Plan se sastojao u nameri da se agent Udbe i bezbožni kandidat pripremi, podrži i izabere za mitropolita, a potom da takav odvoji katedru svetog Petra Cetinjskog ne samo od Srpske crkve >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << nego i od čitavog vaseljenskog pravoslavlja. Kako se vidi iz arhivske građe, kandidat Verske komisije u to vreme nije bio niko drugi nego Miraš Dedeić.
U arhivi Komisije za odnose sa verskim zajednicama Crne Gore (Verske komisije), pod oznakom „strogo poverljivo“ i „samo za ličnu upotrebu“ pronađena je beleška o razgovoru koji su 19. septembra 1984. sa mitropolitom Danilom vodili dr Božidar Tadić, potpredsednik crnogorske vlade i šef Verske komisije, i Božidar Karadžić, sekretar Verske komisije.
Ateistički majstori za Crkvu su se, kako stoji u belešci, interesovali o mogućnosti da se Miraš Dedeić zamonaši, jer se „za njega smatra da bi mogao biti jedan od kandidata za vikarnog episkopa, odnosno mitropolita crnogorsko-primorskog“. Mitropolit Danilo je na taj predlog, kako se iz dokumenta vidi, odgovorio čitavim nizom primedaba, a posebno „da se Dedeić ženio u Parizu, ali je to krio; da mu se ne može verovati te, i da dozvoljavaju crkveni kanoni, ne bi ga zamonašio“.
Mudri mitropolit Danilo je dobro znao s kim ima posla, ali u tom teškom vremenu nije pokleknuo pred pritiskom ateističkih majstora za Crkvu.
O tome da se odavno radilo na razbijanju duhovnog i crkvenog jedinstva u Crnoj Gori svedoči i jedan dokument iz koga se vidi prepiska verskih komisija iz Makedonije i Crne Gore. Trajče Grujevski iz makedonske verske komisije u tom dokumentu svojim ateističkim kolegama u Crnoj Gori daje uputstva o tome kako da se u Crnoj Gori sprovede „makedonski model“ izazivanja raskola u Srpskoj crkvi. Prvi uslov bio je, naravno, kandidat za raskolničkog vladiku. A taj kandidat je, kao i svaki kandidat, morao da ispunjava određene uslove. U ovom slučaju, poput Dositeja (Stojkovića) kao prvog raskolničkog pseudopoglavara u Makedoniji, crnogorski kandidat je morao da bude unakaženog moralnog lika, slabog karaktera, posebno osećajnog za revnosno služenje Udbi kao moćnoj agenturi crvenog režima. Izbor je, nažalost, pao na Miraša Dedeića.
Koliko se sve podudara, vidi se iz molbe koju je Miraš Dedeić 1983. uputio mitropolitu Danilu. Iz molbe se vidi da je u tadašnjem teologu Dedeiću tek u 45. godini života, nakon sakupljanja neke arhivske građe, „njegova želja sazrela do neopozive odluke da primi monaški postrig i sveštenički čin“.
Sinhronizovana akcija Dedeića kao „molioca za monaški čin“ i članova Verske komisije kao ateističkih molilaca za njegovo monašenje nije, hvala Bogu, uspela iako je uspevala na drugim mestima kao što su Makedonija, Ukrajina, Bugarska. Dovoljno je podsetiti na raspopa Denisenka, bivšeg mitropolita Filareta iz Ukrajine, koji je, pošto 1990. nije izabran za moskovskog patrijarha, uz pomoć obaveštajnih službi napravio ukrajinski raskol, prvi priznao rimskog papu i njegove unijatske ciljeve na slovenskom Istoku.
Da se Dedeić osamdesetih godina, poput Dositeja u Makedoniji, Pimena u Bugarskoj ili Filareta u Ukrajini, najpre našao na mestu vikarnog vladike, a potom i mitropolita na Cetinju, danas ne bismo mogli da govorimo o Mitropoliji crnogorsko-primorskoj kao kanonskoj crkvi u Crnoj Gori. Očuvanje kanonskog statusa Mitropolije, nakon masovnog ubijanja sveštenstva i progona vere u komunizmu, zaista spada u čuda Božja.
.jpg)
