Izvor: Blic, 15.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kandidat za božanstvo
Lionel Mesi oštro se kandidovao za obogotvorenje. Onaj gol Meksiku, taj trenutak lucidnosti, preciznosti, mašte i strasti, inkapsuliran u jedan laki pokret - to je stvar božanskog nadahnuća, a, svakako, i providnosti. Koje, kao što je to znao danski kraljević, ima i u padu ptičice po kojoj je pevačica „La vie en rose" dobila ime. Mislim na Edit Pjaf, ne na Grejs Džons. Mada, iako izgledom uistinu podseća na vrapca, Lionel Mesi, kad smo se već zaglavili u sakralnim metaforama - zbilja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nosi nešto od milosti (Grace), božanske ili kakve druge.
Kržljavo argentinsko derle, odraslo u gradu Gaudijevih krivih linija, na terenima kluba čija je filozofija „mas de un club" (više nego tim), sprema se, zajedno s parnjakom Tevezom, na velika dela. U Maradonino vreme, a takvo je poređenje neminovno, pod Bilardom, nije se igrao lep fudbal u reprezentaciji Argentine. Osim nekoliko trenutaka u Meksiku, ono što su Valdano, Troljo i ostali, ne računajući Dijega i sadruga mu Kaniđu, demonstrirali svetskim livadama bilo je sasvim prizemno i nimalo božanstveno. Ako to neko zna, onda smo to mi, tj. oni nekadašnji mi. Nesrećni Refik Šabanadžović pao je kao žrtva te neprekidne opstrukcije svake lepote, uz uobičajeno balkansko nerazumevanje pravila igre: samo na tom prvenstvu u Nemačkoj, devedesete, svaki je start s leđa bio sankcionisan. Start na Maradonu, pa još u Italiji, bio je ravan zločinu. Argentina se provukla do finala u kojem su je uredno pospremili Klinsman i Mateus. To je bilo naše finale, treba li reći.
Mesi, dakle, ima ono što Maradona nije imao: Rikelmea, Kambijasa, Maskerana, Hajncea, Krespa, Teveza. Prva dvojica su izuzetno važna za njegovu igru, a poslednji je ono što je Dijegu bio Kaniđa. Ne misli se na zajedničko izvlačenje belih crta, pa ni na ono znamenito ljubljenje u usta usred neke od FIFA kič-zabava; reč je o akciji na terenu. Pravi kandidat za Maradonu po svemu je trebalo da bude Huan Roman Rikelme, namrgođeni čovek koji se još više namrkopiči prilikom postizanja gola i prema kome je Tijeri Anri euforični ludak. No, lepo se vidi, Rikelme nema problem da svoju kandidaturu ustupi Mesiju. Zadržava, samo, pravo na humor: izvođenje penala protiv Meksika ide u red onih drskih zajebancija zbog kojih neki od najvećih talenata, od Seada Sušića do Robija Faulera, nikada nisu postali granitni stubovi jedne igre. A trebalo je.
Argentina, drugim rečima, grabi ka tituli pobednika Kopa Amerika. Mislio sam da je Meksiko jedini koji ih može tući, ali sam se prevario. Zaboravio sam, naime, da je argentinska sredina terena spoj lukavstva, visokog zanata i trenutaka nezemaljskog nadahnuća. Nikada ranije, pa, dakle, ni u doba onog starog Ajale (tih smo godina, krajem sedamdesetih, svakog ko je izašao na poljanče sa malo dužom kosom zvali Ajala), Ardiljesa i Pasarele Argentina nije igrala tako lepo i savremeno u isti mah. Meksiko, pod Ugom Sančezom, legendom bez titula, nije imao nikakvih odgovora na ozbiljnost Kambijasovog tima. Nije imao odgovore, ali nije bio u stanju ni formulisati pitanja; iako je bilo nekoliko sjajnih, čistih šansi za gol, one nisu bile posledica superiornosti, nego muke da se probije kroz lagani, ali neumitni ritam argentinske igre.
Kandidat za božanstvo, Kržljavić Ljuba svetskog fudbala, sada ide na istinu Brazilu. Dunga je pronašao tim, Robinjo se izborio za lidersku poziciju, ali sve to deluje više kao plod slučajnog izbora u obilju mogućnosti nego kao ranije ustanovljena namera. S druge strane, istorija pet brazilskih titula, prema pričama iz svlačionice šampiona, uglavnom i jeste mnogo više plod trenutnog nadahnuća i neprikosnovenog znanja nego što je posredi uvežbana taktika a prema odabranoj strategiji. Legende kažu da se čak i brazilske trik-kombinacije pri slobodnim udarcima ne uvežbavaju, nego dogovaraju. No, to su samo legende. Uostalom, teško je poverovati da su se Rikelme i Hajnce mučili na treningu da bi postigli ono što je bio prvi gol Meksiku. Udeo čuda naspram udela truda, u južnoameričkom fudbalu, obično odnosi prevagu.
Pa, ipak: ma koliko briljantno delovala Argentina, istina stoji u sudaru s Brazilom. Lišen opterećenja Ronaldinjovog autoriteta, bez Kake koji svakako jeste najbolji igrač šampiona Evrope, Robinjo, prvak Španije, ima šansu kakvu više neće imati nikada. Poslednji put nije pobedio Mesija, dapače - onih tri-tri, onaj mesijanski Mesijev šou na Bernabeu, to nije nerešeni rezultat, nego poražavajuće prisustvo u vidu statiranja pri rađanju jedne veličine. Barselona nije uzela titulu, ali odigravši taj meč pokazala je da joj ne može odviše nauditi ni Frank Rajkard. Tačnije, to je pokazao Lionel Mesi.
Finale Kopa Amerika, tako, pripada ozbiljnim timovima. Uozbiljeni za evropsku taktiku, spremni na latinske nestašluke, i jedan i drugi tim igraju ono što, zapravo, jeste stvarni „el klasiko" svetskog fudbala. Kada bi Meksiko, Urugvaj, Čile i Ekvador, uz potpuno posustalu Kolumbiju i ponovo sasvim nejaki Peru, stigli bar tamo gde se nalaze, recimo, Turska, Grčka ili Portugal, Kopa Amerika bilo bi stvarno prvenstvo sveta. Jer, dok se ne oporavi Nemačka, mi, Evropljani, trpećemo činjenicu da je Grčka prvak kontinenta, a Italija svega ostalog. A to nisu lepe činjenice.
Ko god da pobedi u finalu, biće to dobro za stvar svetskog fudbala. Lično, navijam za Brazil. I Lionela Mesija. Ma kako to paradoksalno zvučalo.
