Izvor: Blic, 19.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kanabe u antikvarijatu
Sasvim je u redu kad mi neki prodavac u radnji, bez ruku u džepovima, priđe i pita da li mi je potrebna njegova pomoć. Moja bratanica, vlasnica elitne optičarske radnje u Berlinu na firmi sa inicijalima MC (tj. Marina Ćirilov), svakoj svojoj novoprimljenoj prodavačici održi trodnevni kurs o lepom ponašanju. Prvo Marinino pravilo je da kad mušterija, uz zvuke neke prijatne muzikice, uđe u radnju, ona ne sme da čeka ni dvadeset sekundi a da joj se osoblje radnje ne obrati.
To >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pravilo mi prija u svim radnjama, osim u knjižarama. Čak ne volim ni da me bukinisti na ulici zapitaju šta ja to tražim. „Ne tražim ništa! Samo gledam šta imate", brecnem se ja nabusito. Knjižari mi onda daju znak i rukama i rečima samo da slobodno razgledam.
U pariskom antikvarijatu „Šekspir" na levoj obali Sene, sa starim prašnjavim knjigama po policama u stanju sam da ostanem satima. Za takve mušterije maštoviti Francuzi smislili su nešto originalno. Negde na četvrtom spratu antikvarijata nalazi se i jedno malo, istini za volju, takođe prljavo kanabe, na kome od knjiga izmoždeni klijent može da prilegne i malo predahne. A onda odmoran nastavi da dalje gustira stare knjige. Čudnovata je to prodavnica. Na njenim izlaznim vratima nema elektronskog alarma za otkrivanje kleptomana. Verovatno ipak imaju tajne kamere. Ali ih ja nisam primetio. A nisam se upustio u eksperiment da probam da izađem sa neplaćenom knjigom. Nit sam tako lud nit toliko radoznao.
Prema tome, ako neko od naših knjižara pročita ovaj moj napis, neka mi se više ne nudi da mi pomogne u kupovini, već neka me pusti da uživam u potrazi za nekom knjigom koju nemam ili naiđem na neko iznenađenje. To ne znači da ne možemo da proćaskamo na druge teme.
