Izvor: Blic, 02.Jun.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kamatni stampedo
Prosečna kamatna stopa za bankarske plasmane u Srbiji dostigla je nivo od previsokih 21 odsto godišnje. Kada se ovoj činjenici doda podatak da je stopa interesa banaka na kratkoročne kredite stanovništvu porasla iznad 57 odsto, onda kvalifikacija o „zelenaškom maniru” nije prejaka.
U Narodnoj banci Srbije kažu da su „primili više pritužbi da su pojedine banke obavestile svoje klijente da će povećati svoje marže, iako su u anketama tvrdile da to neće >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << učiniti”. Samo u prva tri meseca ove godine centralnoj banci su podnete 154 pritužbe na rad finansijskih institucija. Logično je pitanje može li država nešto učiniti da bankarski apetiti budu umereniji?
Neke evropske države jesu našle mehanizam za, kada je to neophodno, disciplinovanje banaka. Sadašnji propisi, to je činjenica, ne daju mogućnost da se bilo šta učini, osim da sugeriše građanima da dobro razmisle sa kojom bankom žele da imaju posla. Kada je sve već tako, onda se nije čuditi oštroj oceni ekonomskog analitičara koji je jasno i glasno konstatovao:
„Banke u Srbiji godinama naplaćuju najveće kamatne marže, a da pri tome plaćaju najniži efektivni porez na dobit u Evropi. Takva kamatna politika je ogroman teret za građane i privredu. Istovremeno, porez na dobit bankarskog sektora zanemariv je doprinos budžetu Srbije.”
Naravno, u bankama imaju obrazloženja i objašnjenja zašto je to tako. Tvrde da je kriza poskupela uzimanje novca na evropskom finansijskom tržištu, govore da je tog novca malo, kažu da je Srbija „zemlja visokog rizika” i da to košta jer je kapital „plašljiv kao srna”, tvrde da su rezerve koje moraju da izdvajaju po odluci NBS visoke. Direktor sektora za ekonomske analize i istraživanja u Narodnoj banci ocenjuje, na primer, da „trenutno kretanje rizika za Srbiju ne može, međutim, da posluži kao opravdanje za povećanje kamata”. Osam banaka je, ipak, povećalo svoje kamate, odnosno cenu za pozajmice. Opravdanje za takav potez u formalno pravnom smislu nije sporno jer su u ugovore ugrađene klauzule da banka u „skladu sa svojom poslovnom politikom, kamate uvećava za određeni iznos”.
Banke valja podsetiti da su i prošle godine, kao i svih prethodnih, ostvarile vrlo pristojanu neto dobit od oko 35 milijardi dinara. Ta zarada je ono što su dajući novac naplatili od svojih klijenata. Bez građana i firmi, proizvodi banaka nemaju kupca, a banke nemaju osnov rada i postojanja. Ako jeste činjenica da mora doći do ukrupnjavanja bankarskog sektora, prave konkurencije, iako rade 34 banke, i dalje nema, onda je sasvim logično pretpostaviti da je prvi talas „gladi za kreditima” prošao i da će građani ubuduće znati kome će dati svoj novac i svoje poverenje.
Na već evidentirani pad tražnje za kreditima direktno je, osim realne krize, uticalo i povećanje kamatnih stopa. Građani će ipak znati da sankcionišu sitna slova u ugovorima i potraže one koji imaju manje gramzivosti, a više poštovanja. Neke banke jesu zaslužile da se požele klijenata, ali klijenata biti neće.
