Izvor: Politika, 01.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kalvarija u Kani
Žrtve prekrivene prašinom su jedna po jedna izvlačene na jutarnju svetlost. Među njima se isticalo nepomično telo dečaka čija je ukočena ruka optužujuće upirala put neba odakle je smrt stigla izraelskim avionima i američkim "pametnim bombama".
Izraelske invazije, upadi, ofanzive i okupacije odnele su tokom minulih decenija hiljade nedužnih života i nanele mnogo zla Libanu, ali teško da su imale takav istorijski i psihološki domet kakav iza sebe ostavlja masakr u skloništu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Kani.
Povratila su se najgora sećanja na tragediju u istom libanskom selu aprila 1996. kada su tokom operacije Plodovi gneva – takođe usmerene protiv Hezbolaha – Izraelci ubili 106 civila koji su spas pokušali da nađu u bazi UN.
Istorija se cinično i tragično ponavlja. Rane prošlosti tim su dublje što je zločin prošao nekažnjeno. Svet je ponovo zgrožen nad TV prizorima izvlačenja mrtvih tela žena i dece, ali moćni zaštitnik i ove izraelske vlade – SAD – ne dopuštaju da osuda masakra uđe u anale međunarodne pravde.
Izraelska brutalnost je najveći neprijatelj Izraela u ovom "asimetričnom ratu". Veći od Hezbolaha. U Jerusalimu to ne vide, ili ne žele da vide. Premijer Ehud Olemrt ide stazama koje su Amerikanci utabali po Iraku. Izrazio je "žaljenje" povodom Kane. Prekršeno je obećanje o obustavi vazdušnih napada na 48 sati pa Izrael i dalje traži vreme da misiju okonča silom zaboravljajući da tokom 22 godine okupacije juga Libana nije uspeo da uništi Hezbolahe koji su pred njegovim nosom postajali sve snažniji.
Rezultat? Narastaju simpatije za pripadnike Božije partije po islamskom svetu, čak i među onima koji su dosad otvoreno zazirali od radikalnih šiita i njihovih sirijskih i iranskih patrona. Izrael od šeika Hasana Nasralaha stvara heroja arapskih masa po istoj matrici po kojoj su Amerikanci laboratorijski napravili Osamu bin Ladena.
Širom regiona usijava se omraz prema Izraelu, Americi i moralno kolebljivim vladama koje nemaju snage da zločine nazovu pravim imenom. Liban se homogenizuje, a i oni koji su smatrali da Hezbolasi imaju svoju državu u državi sada brane pravo na otpor. Razljućena masa je u Bejrutu uništila biro OUN besna zbog impotencije Svetske organizacije – za čiju neefikasnost ne treba optuživati Kofija Anana već Džordža V. Buša.
Libanci, i ne samo oni, na osnovu tragedije u Kani i pokušaja etničkog čišćenja libanskog juga stiču utisak da Izraelci kao da su zaboravili na patnje Jevreja tokom holokausta. Kako deca generacije godina Šoa, Aušvica i Dahaua, mogu da ignorišu patnje nedužnih Libanaca koji apeluju na milost? Zar neko očekuje da će se narod pod kedrovima pomiriti sa svakodnevnim ubijanjima i izbeglištvom?
Pritisak sveta povodom pogroma na libanskom jugu je pre deset godina primorao SAD da otvore hitne pregovore o obustavi vatre kako bi se sprečilo novo krvoproliće. Možda će se sadašnja administracija toga prisetiti. Bilo bi to dobro i za savest Izraela i za živote Libana i za već poodavno korodirani prestiž Amerike na Bliskom istoku.
Kalvarija u Kani bi, u tom slučaju, mogla da bude tačka zaokreta u sukobu, čak i u blizu šest decenija dugom izraelsko-arapskom konfliktu. Opšti bes mogao bi da bude prebačen na teren neke nove diplomatske dinamike. Možda.
Boško Jakšić
[objavljeno: 01/08/2006]
