Izvor: Politika, 28.Apr.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kaligula zvorničko-tuzlanski
Serija skandala vezanih za sveštenike koji su poslednjih godina seksualno zloupotrebljavali decu uništila je mnoge živote, bankrotirale silne dioceze Rimokatoličke crkve i u mnogim slučajevima je koštala njene najdragocenije vrednosti – vere.
Kriza izazvana aferama i posledice koje još traju ima ozbiljne posledice. Ne samo da uništava tela, već i dušu i veru vernika.
Vatikan je na kraju ipak reagovao i, kada su stvari bile očigledne, morao da se otvoreno ogradi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od bludnika u svešteničkim odorama.
Doskorašnji papa Benedikt Šesnaesti, tokom čijeg papata su skandali počeli da izbijaju na površinu, sretao se sa žrtvama po Nemačkoj, SAD, Australiji, Malti i Britaniji i odrekao se dvojice istaknutih sveštenika – čime je poslat signal da se Crkva protivi zloupotrebama.
No, rimska crkva je ipak pala na prvoj ozbiljnoj prepreci na koju je naišla: nije priznala istinu koja se dogodila i istinu o crkvenom prikrivanju zločina koje su njeni sveštenici počinili širom sveta.
Čini se da je ova vrsta crkvene kamuflaže ekumenskog karaktera: na isti način se ponaša i Srpska pravoslavna crkva, zaključio sam prvi put u slučaju vladike Pahomija, osumnjičenom za seksualnu zloupotrebu dece između 1999. i 2002, a sada i vladike Vasilija.
Iako je mogla da vidi da je duhovni autoritet Vatikana zbog ovakvog licemerstva utonuo u jednu od najozbiljnijih kriza u vekovima, SPC ponavlja istu grešku. Odbija da prizna istinu iza otužnog skandala, poput ovog u vezi s episkopom zvorničko-tuzlanskim Vasilijem.
Umesto toga, umesto istine koliko god ona bila bolna za Sinod, vrh SPC-a, usvaja ostavku Kačavende na službu aktivnog eparhijskog arhijereja podnetu 6. novembra 2012. „iz zdravstvenih razloga”.
Da snimci homoseksualnih odnosa, za koje se tvrdi da ih je Crkva duže vreme imala u posedu, nisu dospeli u javnost, SPC bi otćutala. Pošto je medijski priterana uz zid, morala je da se oglasi ali to je uradila farsično: tumačenjem da zdravstveni razlozi mogu da budi „fizički i moralni”.
Zar u Sinodu nisu čuli da su izmišljene društvene mreže koje su naširoko predstavile bludničenje preosvećenog vladike? Zar glasine o orgijama nisu dobile na težini još 2010. kada je vladika pozirao pored poznatog beogradskog stripera koji nije krio da ima intimne veze s Kačavendom?
Zar su zaista pomislili da u ime Svetog trojstva mogu tako lako da manipulišu svešću ljudi zaplašenih autoritetom jednog od njenih vrhovnika? Ali, ako pokoravanje u ćutnji prolazi kod dela vernika, ne bi smelo da obavezuje vrhove crkve. Štaviše.
Da odmah raščistimo. Kao pripadnik laičkog dela srpskog naroda nemam apsolutno ništa protiv Vasilijevih seksualnih opredeljenja. Ali, ako je sklon da zadovoljstvo nalazi i u druženju s mladićima, onda je vladika lepo mogao da skine mantiju i pridruži sa Paradi ponosa, demonstrirajući svoje legalno pravo na drugu vrstu ljubavi.
Pošto nije, pošto se pokazao neotpornim na izazove Nečastivog koji vršlja i tamnim koridorima crkve umesto da uživa u svetovnoj slobodi svog seksualnog izbora, vladika je naneo ogromnu štetu Crkvi.
A potom je Crkva sebi pucala u nogu. Najveći greh SPC jeste taj što je krila greh, lepo je napisao moj kolega Aleksandar Apostolovski.
Kako je raspusni vladika mogao toliko dugo da sedi u Sinodu spremnom da i kad treba i kad ne treba deli moralne i političke lekcije? Da bude omiljeni sagovornik mnogih političara? Da blagosilja mnoge koji su završili u Hagu? Zbog koga postoji crkveni sud?
Slučaj vladike Vasilija, alijas Kaligule, mogao je da Crkvi otvori put novog početka, samopročišćenja koja su pretpostavka njenog opstanka i ostanka.
Ne, umesto da se suoče sa osudom pojedinačnog greha i time očuvaju čistotu pred svojom pastvom, crkveni velikodostojnici odabrali su da se ponašaju kao talibanske mule koje pred sobom imaju muslimane koje će ubiti ako ne nose brade ili žene koje će biti kamenovane ako skinu burke, one strašne feredže koje ih osuđuju da život provedu u sumraku?
Podsetio bih crkvenjake da se sutra ne čude što im se pastva osipa. Samo u SAD je dva miliona katoličkih vernika napustilo crkvu pošto su prikrivani seksualni i pedofilski skandali izbili na površinu.
Ko će im sutra i ovde verovati? Zabrađene monahinje i uplašena prostodušna sirotinja hoće, ali šta sa vernicima koji su svesni da žive u 21. veku koji lomi mnoge tabue prošlosti, koji ako ništa drugo ne žele da ih njihov duhovni hram laže? Koji bi da zadrže veru u Isusovo društvo.
Zašto sada ne grmi vladika Amfilohije koji je povodom „Parade srama” homoseksualizam poredio sa Sodomom i Gomorom?
Umesto da kao provereni borac za ortodoksiju vere, koja govori o „nastranostima i bolestima” gej populacije, pokaže duhovnu snagu da osudi postupke svog kolege-vladike, maksimum koji je imao da kaže je da je ostavku Kačavende trebalo prihvatiti ranije.
Pedofilija, bludničenja, raskoš.
Da li su se u Sinodu pitali kakvi su bili utisci kada se isti taj Kačavenda pojavljivao na stranicama „Glorije” u svom raskošnom vladičinom domu? Sveštenici valjda ne treba da se dopadaju sami sebi, već Bogu?
Šta bi s porukom preminulog patrijarha Pavla da vladikama ne dolikuje auto-park kakav se nalazi na okupljanjima upravnog odbora neke švajcarske banke?
Ćuti i država. U strahu da će izgubiti birače-vernike, razne srpske vlasti ustručavaju se da intervenišu u stvari koje izmiču jurisdikciji crkvenih sudova i jasno potpadaju pod svetovni kriminal. U slučaju Pahomije sudstvo države imalo je sramnu ulogu barem koliko i SPC. I jedni i drugi bili su nespremni da stvari isteraju do kraja. Čekali su da slučaj zastari. Fuj.
Muka mi je, a znam da nisam jedini, kada se setim tog slučaja koji je pokazao da je Crkva postala toliko snažna da pred zakonom može da sačuva sopstvene pedofile dok homoseksualce van svog skuta gura na inkvizicione lomače.
Neka patrijarh Irinej otvoreno, poput pape Franje, poruči da od sveštenstva očekuje da budu dobri pastiri, da se ne ponašaju kao da su neki funkcioneri već da pokažu „smirenost i skromnost”, da propovedaju jevanđelje, da „služe i da spasavaju izgubljene”.
Dok papa od svog klera posebno traži angažovanje oko starih i bolesnih i poručuje „Ne stidite se da budete nežni prema starima, ni umorni od milostivosti”, ovde se prikriva „nežnost” prema mladićima.
Zašto Sinod pokušava da falsifikuje činjenice? Da bi, poput Politbiroa iz sovjetskih vremena, sačuvao monolit svoje čistote. Ako Crkva nije u stanju da se suoči s jednom od svojih doktrinarnih istina – da je ljudski grešiti – kako misli da opstane u Faradejevom kavezu u koji se uvlači, bežeći i od stvarnosti i od vernika kojima treba da ukazuje na puteve spoznaja istine.
Ako je a istina u bogu, plašim se da Gospod nema razumevanja za one koji je prikrivaju.
Sinod deli političke lekcije povodom kosovskog parafa. Neka se vladike, ako im je toliko stalo, presele sa Peć ili Dečane. Sve u „audijima” i džipovima koje voze. Možda će tako povratiti znatan deo pogubljenog poverenja koje između ostalog rabe zataškavanjem afera svojih prvosveštenika.
Vreme je da Sveti sinod počne da se moli za razvlašćenog vladiku Vasilija koji je s njima do juče odlučivao o najvažnijim pitanjima SPC-a. Biće da je došlo vreme da se i vladike ispovede.
Boško Jakšić
objavljeno: 28/04/2013
