Izvor: Danas, 13.Avg.2014, 23:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako zaustaviti ebolu
Zastrašujuća epidemije ebole u najmanje četiri zapadnoafričke zemlje (Gvineja, Liberija, Sijera Leone i Liberija) zahteva ne samo hitan odgovor kako bi se zaustavilo širenje; takođe je neophodno preispitivanje nekih osnovnih pretpostavki o globalnom javnom zdravlju.
Živimo u vremenu kada se javljaju nove i vraćaju se stare zarazne bolesti koje se globalnim kanalima mogu brzo raširiti. Zato nam je potreban globalni sistem za kontrolu bolesti srazmeran takvoj realnosti. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Srećom, takav sistem je nadohvat ruke ako investiramo kako treba.
Ebola je poslednja u nizu nedavnih epidemija u koje takođe spadaju sida, virusi gripa H1N1 i H7N9 i druge. Sida je najsmrtonosnija među ovim ubicama, od 1981. odnela je 36 miliona života.
Naravno, moguće su čak i veće i naglije epidemije, kakva je bila epidemija gripa tokom Prvog svetskog rata koja je ubila između 50 i 100 miliona ljudi (daleko više nego sam rat). Mada je širenje sarsa 2003. bilo obuzdano, uzrokovavši manje od 1.000 smrtnih slučajeva, bolest je umalo duboko poremetila nekoliko istočnoazijskih ekonomija, među njima i kinesku.
Nekoliko je ključnih činjenica za razumevanje ebole i drugih epidemija. Prvo, većina zaraznih bolesti koje se pojavljuju su životinjskog porekla, što znači da se začinju kod životinja, ponekad kod onih sa genetskim mutacijama koje omogućavaju prenos bolesti na ljude. Ebola je mogla biti preneta preko slepih miševa; HIV se pojavio među šimpanzama; sars je najverovatnije došao od civet mačaka koje se prodaju na životinjskim pijacama na jugu Kine; a sojevi virusa gripa poput H1N1 i H7N9 uzrokovani su genetskim mutacijama virusa među divljim i domaćim životinjama. Nove bolesti životinjskog porekla neizbežne su zbog proboja civilizacije u nove ekosisteme (poput udaljenih šumovitih regiona); industrija hrane stvara nove uslove za genetske rekombinacije; a klimatske promene remete prirodna staništa i opštenje među vrstama.
Drugo, jednom kada se nove zarazne bolesti pojave, one se šire avionima, brodovima, u megalopolisima, a trgovina proizvodima životinjskog porekla verovatno će biti izuzetno brza. Ove epidemijske bolesti su nova obeležja globalizacije i kroz svoj lanac smrti otkrivaju koliko je svet postao ranjiv zbog prožimajućeg kretanja ljudi i dobara.
Treće, siromašni su najteže pogođeni i najviše pate. Siromašni seljaci žive najbliže zaraženim životinjama koje prenose bolesti. Oni često jedu meso divljih životinja koje love i tako postaju izloženi infekciji. Siromašni, često nepismeni ljudi su, uopšteno gledano, nesvesni kako se zarazne bolesti, posebno one nepoznate, prenose što veoma povećava izglede da se zaraze i da zaraze druge. Iznad svega, s obzirom na njihovu lošu ishranu i nepristupačnost osnovne zdravstvene zaštite, njihov oslabljeni imunitet lakše će biti nadvladan zarazama nego kod bolje uhranjenih i lečenih koji mogu da prežive. A uslovi „bez medicine“ - sa veoma malo ili nimalo lekara koji bi pripremili odgovor na epidemiju (na primer, izolaciju zaraženih, praćenje kontakata, nadzor) - početno izbijanje epidemije čini opakijim.
Najzad, neophodni odgovori medicine, uključujući dijagnostička sredstva i efikasne lekove i vakcine, neizbežno kaskaju za bolestima. U svakom slučaju, ova sredstva moraju biti stalno usavršavana. To zahteva inovativnu biotehnologiju, imunologiju i, konačno, bioinženjering za industrijski odgovor velikog opsega (kakav jesu milioni doza vakcina ili lekova u slučaju velikih epidemija).
AIDS kriza je, na primer, zahtevala desetine milijardi dolara za istraživanje i razvoj - i slično tome suštinsku posvećenost farmaceutske industrije - da bi se napravili antiretrovirusni lekovi za spasavanje života na globalnom nivou. Ipak, svaka nova epidemija neizbežno vodi patogenim mutacijama, što ranije metode lečenja čini manje efikasnim. Nema konačne pobede, jedino stalne trke u naoružanju između čovečanstva i izazivača bolesti.
Pa, da li je svet spreman za ebolu, novi smrtonosni grip, mutacije HIV-a koje mogu ubrzati širenje bolesti ili za nove vrste malarije otporne na više lekova? Ne, nije.
Iako su ulaganja u javno zdravlje značajno povećana posle 2000. godine, što je vodilo vidnim uspesima u borbi protiv side, tuberkuloze i malarije, nedavno je došlo do manjka u globalnom izdvajanju novca za javno zdravlje, u skladu sa potrebama. Zemlje donatori, ne uspevajući da predvide i adekvatno odgovore na nove i tekuće izazove, učinile su da budžet Svetske zdravstvene organizacije prilično osiromaši, kao i da Globalni fond za borbu protiv side, tuberkuloze i malarije ostane uskraćen za novac neophodan da bi se dobio rat protiv ovih bolesti.
Evo kratkog spiska šta hitno treba uraditi. Prvo, Sjedinjene Države, Evropska unija, zemlje Persijskog zaliva i istočnoazijske države treba da ustanove fleksibilan fond pod vodstvom SZO radi borbe protiv tekuće epidemije ebole, verovatno sa početnom sumom od 50-100 miliona dolara uz dalji mogući razvoj. To bi omogućilo brz odgovor srazmeran trenutnom izazovu.
Drugo, zemlje donatori bi brzo trebalo da uvećaju i budžet i mandat Globalnog fonda, kako bi ga osposobili za potrebe zemalja sa niskim prihodima. Glavni cilj bio bi pomoći najsiromašnijim zemljama da uvedu osnovni sistem zdravstvene zaštite u svakoj sirotinjskoj četvrti i seoskoj zajednici, što je koncept poznat kao Univerzalna zdravstvena pokrivenost. Pomoć je najpreča supsaharskoj Africi i južnoj Aziji, gde su najgori zdravstveni uslovi i najveća beda, dok zarazne bolesti koje je moguće sprečiti i kontrolisati i dalje besne.
Konkretno govoreći, u ovim regionima treba uposliti i obučiti zdravstvene radnike, sposobne da prepoznaju simptome bolesti, osiguraju nadzor, postavljaju dijagnoze i određuju lečenje. Za samo pet milijardi dolara godišnje bilo bi moguće u svakoj afričkoj zajednici obezbediti dobro obučene zdravstvene radnike koji bi spasavali živote i efikasno reagovali na vanredne situacije kakva je ebola.
Konačno, zemlje sa visokim prihodima moraju nastaviti da investiraju u globalni nadzor bolesti, kapacitete SZO i biomedicinska istraživanja, što je čovečanstvu u prošlom veku stalno donosilo velike koristi. Uprkos stišnjenim nacionalnim budžetima, bilo bi nemarno sam naš opstanak podvrgnuti fiskalnom seckanju.
Autor je profesor održivog razvoja, zdravstvene politike i menadžmenta direktor instituta „Earth“ na univerzitetu Kolumbija. Takođe je posebni savetnik generalnog sekretara UN za Milenijumske razvojne ciljeve
Copyright: Project Syndicate, 2014. www.project-syndicate.org
