Izvor: Politika, 09.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako ti smrtonosno ukus pupi, draga
Iz nove knjige Vudija Alena "Čista anarhija" (Mere Anarchy), koja će se ovog meseca pojaviti premijerno u SAD, a u septembru, u srpskom prevodu Bojane Vujin u izdanju "Solarisa", kao druga od četiri knjige Izabranih dela ovog autora
EKSKLUZIVNO
Snobovska vrednost retkog belog tartufa dostigla je nove visine ove nedelje u Londonu kad je primerak od 1,2 kg na aukciji prodat za 110.000 dolara. Tartuf je kupila osoba iz Hongkonga čije ime nije otkriveno.
Njujork tajms, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 15. novembar 2005.
Kao privatni detektiv, spreman sam da primim metak za svoje klijente, ali to košta pedeset hiljada dolara na sat plus troškovi, u šta obično spada sav "džoni voker" kog mogu da stučem. Ipak, kad šećerlema poput Ejpril Flešpot dotegli feromone u moju kancelariju i zahteva opsluživanje, posao može volšebno da postane fraj.
"Morate da mi pomognete", rekla je predući dok je prekrštala noge na sofi, a njene crne svilene čarape nisu bile spremne za praštanje.
"Pretvorio sam se u uvo", rekoh, sasvim siguran u to da seksualna ironija u mom tonu neće ostati neprimećena.
"Treba da odete do Sotebija i licitirate nešto za mene. Ja plaćam, naravno. Ali važno je da ostanem anonimna". Tek tad videh nešto osim njene plave kose, napućenih usana i dva dirižabla koji su joj svilenu bluzu rastegli do pucanja. Mala je bila uplašena.
"Na šta licitiram"? upitao sam, "I zašto ne možete sami"?
"Na jedan tartuf", rekla je, pripalivši cigaretu. "Možete ići do deset miliona dolara. Dobro, možda dvanaest ako bude jaka konkurencija".
"Aha", rekoh, uputivši joj pogled koji obično imam pre nego što okrenem psihijatriju. "Mora da vam se baš jedu tartufi".
"Ne budite tupan", obrecnula se, očito razdražena. "Dobićete duplo više od uobičajenog honorara. Samo nemojte izaći iz Sotebija bez tartufa".
"A kad bih vam rekao da mi više od pet miliona dolara za pečurku deluje malo sumnjivo?", krenuh da je provociram.
"Možda – iako je tartuf 'bandini' otišao za preko dvadeset miliona, što je najveća zabeležena cena za takvu gljivu prodatu na aukciji. Naravno, nekada je pripadao Agi Kanu i bio je besprekorno beo. I nemojte me izneveriti, jer me je nedavno na licitaciji za guščiju džigericu pobedio jedan teksaski naftaš koji je na mojih sedam miliona ponudio osam. I to pošto sam prodala dva Šagala da nabavim keš".
"Sećam se da sam video tu guščiju džigericu u Kristijevom katalogu. Učinilo mi se da je to previše love za porciju veličine predjela. Ali, ako je usrećila naftaša".
"Ubijen je zbog nje", reče ona.
"Nije valjda"?
"Jeste. Jedan rumunski grof, koga nije moglo zadovoljiti ništa osim ukusa izvanredne guščije jetre, gurnuo mu je bodež između lopatica i maznuo vlažnu paštetu", rekla je paleći novu cigaretu onom prvom.
"Pih, izeš ga", rekoh, zureći u nju.
"Ipak, on je izvukao deblji kraj", nasmejala se. "Ispostavilo se da je holesterolom nabijena poslastica zbog koje je počinio ubistvo lažna. Vidite, grof je, kao znak ljubavi, položio guščiju džigericu pred noge velike vojvotkinje od Estonije, a kad je ona otkrila da je zapravo reč o džigernjači, grof je sebi oduzeo život".
"A prava guščija džigerica?", pitao sam.
"Nikad nije pronađena. Neki kažu da ju je smazao jedan holivudski producent u Kanu. Drugi tvrde da se Egipćanin po imenu Abu Hamid tako zaludeo njome da ju je ugurao u špric i pokušao da je ubrizga direktno u venu. A treći kažu da je dospela u ruke jedne domaćice iz Fletbuša koja je pomislila da je u pitanju mačja hrana i njome nahranila svoju cicu".
Ejpril otvori tašnu, izvuče ček i ispisa mi kaparu.
"Samo nešto", rekoh. "Zašto niko ne sme da sazna da želite tartuf?"
"Mreža gurmana koja potiče iz Istanbula i očajnički želi da ga narenda preko makarona infiltrirala nam se u zemlju. Ni od čega neće prezati da dobiju tartuf. Kao neudatoj ženi, život će mi biti u ozbiljnoj opasnosti zbog posedovanja takve poslastice".
Iznenada me podiđoše ledeni žmarci. Jedini prethodni slučaj sa skupim namirnicama na kome sam radio bio je relativno jednostavan posao oko nekog šampinjona. Jedan politički pretendent optužen je zbog nedoličnog ponašanja prema šampinjonu, ali ispostavilo se da je optužba neosnovana. Dogovorili smo se da donesem tartuf u apartman 1.600 u hotelu "Valdorf", gde će me, Ejpril koketno reče, ona čekati u nečemu boje kože što je Bog skrojio za nju. Nakon što je, vrckajući medalje vrednom zadnjicom, ušla u lift, obavio sam nekoliko prekookeanskih telefonskih razgovora s kućama "Fortnam & Mejson" i "Fošon". Direktori su bili moji dužnici, jer sam im jednom učinio sitnu uslugu, vrativši im šest inćuna neprocenjive vrednosti koje je ukrao naoružani bandit. Saznavši štošta poverljivo o Ejpril Flešpot, taksijem sam otišao do avenije Jork.
Licitacija kod Sotebija bila je uzavrela. Jedan kiš je otišao za tri miliona, set od dva tvrdo kuvana jajeta dostigao je cenu od četiri, a čobanska pita koja je nekada pripadala vojvodi od Vindzora prodata je za šest miliona. Kad je došao red na tartuf, prostorijom je prostrujao žamor. Licitacija je počela od pet miliona dolara, a kad se sitna riba povukla, obreo sam se u teniskom meču protiv nekog debeljka s fesom na glavi. Na dvanaest miliona zelembaća podgojenom plutokrati je prevršilo i odustao je, vidno potresen. Preuzeo sam 1,2 kg tešku stvarčicu, sakrio je u ormarić na zadnjoj stanici železnice i odjurio u Ejprilin apartman.
"Jesi li doneo tartuf?", upitala je otvorivši mi vrata, odevena u satenski ogrtač ispod koga je imala samo dobro raspoređenu protoplazmu.
"Ne brini", rekao sam, drsko se osmehnuvši. "Ali zar ne bi najpre trebalo da popričamo o lovi"? Poslednje čega se sećam pre nego što mi se smračilo bio je sudar mog temena i nečega što mi je delovalo kao tovar cigala. Kad sam se probudio, ugledao sam odblesak jeftine pucaljke uperene pravo u onu pumpicu u obliku čestitke za Dan zaljubljenih koja mi olakšava cirkulaciju. Debeljko s fesom iz Sotebija draškao je kočnicu ne bi li me zabavio. Ejpril je sedela na sofi, lepih jagodičnih kostiju zagnjurenih u kubu libre.
"Pa, gospodine, pređimo na stvar", reče debeljko, spustivši pečeni krompir na sto.
"Kakvu stvar?", rekoh ja, uz zluradi osmejak.
"Ma hajte, gospodine", zašišta on. "Sigurno razumete da ne razgovaramo o običnim gljivama mešinarkama. Kod vas je Mandalejski tartuf. Želim ga".
"Nikad čuo", rekoh. "Ma čekajte – zar nisu plejboja Harolda Vaneskua njime na smrt premlatili prošle godine u njegovom stanu na aveniji Park"?
"Ha ha, baš ste zabavni, gospodine. Ispričaću vam nešto o istoriji Mandalejskog tartufa. Mandalejski car bio je oženjen jednom od najdebljih, najružnijih žena u zemlji. Kad je svinjski grip pokosio sve svinje u Mandaleju, car je upitao ženu da li bi htela da kopa i traži tartufe. Čim ga je namirisala, svima je postalo jasno koliko tartuf vredi, pa je prodat francuskoj vladi i izložen u Luvru. Tamo je i ostao, a onda ga je u Drugom svetskom ratu zaplenila nemačka vojska. Priča se da Gering samo što ga nije pojeo kad je stigla vest o Hitlerovom samoubistvu i pokvarila veče. Posle rata, tartuf je nestao i iskrsnuo je na međunarodnom crnom tržištu gde ga je kupilo jedno udruženje poslovnih ljudi i donelo u amsterdamski Debirs, kompaniju za proizvodnju dijamanata, s namerom da ga iseče i proda delove odvojeno".
"Nalazi se u ormariću na zadnjoj stanici", rekoh. "Ako me ubiješ, najbolji preliv za taj krompir biće ti pavlaka s vlascem".
"Samo reci cifru", reče on. Tokom našeg razgovora, Ejpril je otišla u drugu sobu i čuo sam je kako zove Tanger . Učinilo mi se da čujem reč "palačinke" – izgleda da je skupila novac za prvu ratu za skupocenu palačinku, ali je na putu do Lisabona neko promenio fil.
Petnaest minuta pošto sam izrekao cifru, moja sekretarica je donela paket težak 1,2 kg i spustila ga na sto. Debeljko ga je otpakovao drhtavih prstiju i bricom odsekao tanko parčence da proba. Iznenada je počeo divljački da kasapi tartuf i da jeca.
"Za boga miloga, gospodine", kriknuo je. "Ovo je falsifikat. I premda je u pitanju sjajan falsifikat, napravljen tako da pomalo imitira orahasti ukus tartufa, plašim se da je ovo ovde knedla". Istog trena bio je na vratima, ostavivši me nasamo sa zaprepašćenom boginjom. Pribravši se, Ejpril je uperila svoje ledenoplave oči u moje.
"Baš mi je drago što je otišao", rekla je. "Sad smo sami. Ući ćemo tartufu u trag i podelićemo ga. Ne bi me iznenadilo da ima i afrodizijačka svojstva", rekla je, pustivši da joj se ogrtač otvori taman koliko treba. Malo je falilo da se predam onoj apsurdnoj koreografiji za koju nam priroda programira krv, no, tad na scenu stupi moj instinkt za preživljavanje.
"Izvini, srce", rekoh, udaljavajući se od nje. "Nemam nameru da završim kao tvoj poslednji muž, s etiketom na nožnom palcu u gradskom frižideru".
"Šta?" Prebledela je.
"Baš tako, curo. Ti si ubila Harolda Vaneskua, međunarodnog gurmana. Ne treba biti genije za kvizove da to provališ". Ona pokuša da strugne, ja zaprečih vrata.
"Okej", reče pomireno. "Izgleda da sam dolijala. Jeste, ja sam ubila Vaneskua. Upoznali smo se u Parizu. Naručila sam kavijar u restoranu i posekla se na ugao tosta. Pritekao mi je u pomoć. Impresionirao me je njegov oholi prezir prema crvenim jajašcima. U početku je sve bilo divno. Obasipao me je poklonima: belom šparglom iz Kartijea, bocom skupog balzamskog sirćeta kojim sam, znao je, volela da se naprskam iza ušiju kad smo izlazili. Mandalejski tartuf smo iz Britanskog muzeja ukrali Vanesku i ja, viseći naglavačke pričvršćeni konopcem i izrezavši staklo dijamantom. Htela sam da napravim omlet od tartufa, ali Vanesku je imao nešto drugo na umu. Hteo je da ga preproda i kupi vilu na Kapriju.
U početku mu ništa nije bilo dovoljno dobro za mene, a onda sam počela da primećujem da nam se količina beluge na krekerima sve više smanjuje. Pitala sam ga da li ima problema na berzi, a on se na to samo nasmejao. Uskoro sam shvatila da je krišom s beluge prešao na sevrugu, a kad sam ga optužila da stavlja jesetru na palačinke od heljde, postao je razdražljiv i zatvoren. Ne znam tačno kad, ali u nekom trenutku je počeo da vodi računa o novcu i postao štedljiv. Jedne večeri sam se iznenada vratila kući i uhvatila ga kako priprema predjelo s kavijarom od ribe plućašice. Zbog toga smo se žestoko posvađali. Rekla sam da hoću razvod i počeli smo da se prepiremo oko starateljstva nad tartufom. U naletu besa uzela sam tartuf s police iznad kamina i udarila ga njime. Pao je i udario glavu na mentol čokoladicu. Kako bih sakrila oružje, otvorila sam prozor i bacila ga u prikolicu kamiona koji je prolazio. Od tada ga tražim. Pošto sam uklonila Vaneskua, zaista sam verovala da ću konačno moći da ga slistim. Sad nas dvoje – ti i ja – možemo da ga pronađemo i podelimo".
Sećam se njenog tela pripijenog uz moje i poljupca zbog kog mi je para pojurila na uši. Sećam se i njenog izraza lica kad sam je predao policiji. Uzdahnuo sam nad njenom ultramodernom opremom dok su joj panduri stavljali lisice i odvodili je. Onda sam zaždio u Karnegi Deli na sendvič od raženog hleba s govedinom, kiselim krastavcima i senfom – hranu iz snova.
Vudi Alen
Prevela: Bojana Vujin
[objavljeno: 09.06.2007.]
