Izvor: Politika, 24.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako su "plavi" postali "crveni"
Pre nekoliko godina građani Tirane ostali su u šoku posle odluke novoizabranog gradonačelnika, inače akademskog slikara, da zgrade u ovom sumornom gradu dobiju kolorit izražen kroz celokupnu paletu boja. Grad je, praktično preko noći, dobio drugačiju fizionomiju, no ta vrsta slikarskog inspirativnog i opravdanog pokušaja da se sumorna višedecenijska svakodnevica zameni optičkom srećom zbog umivenih i šarenolikih zgrada veoma brzo je vratila običnog građanina na teren realnih životnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << okolnosti. One su, naravno, i dalje ostale traumatične i delikatne, i nisu mogle gradonačelnikovo slikarsko ruho odmaći od činjenice da je sve okolo prilično golo, neuhranjeno i siromašno. Od celog posla najviše su profitirale fabrike boja, gradonačelnik slikar, i pogledi građana uprti ka neizvesnoj tranzicionoj budućnosti, ovoga puta umesto gvozdene kroz zavesu od boja. Ako im je to bilo za utehu!
Tiranski predeli slikani štafelajem, četkama i metlama, tako su postali paradigma tranzicione pošasti, no sem formalnog zadovoljenja da se stvari pomeraju s mrtve tačke, suštinske promene odvijale su se onako kako to nalažu opšta životna načela i pravila. Ni brže, ni sporije od toga.
Koncentrični krugovi promena tako su se vraćali na početak, dakle na suštinu, iako je spolja sve dobijalo bajkovit izgled.
Opšte je poznato da i rak ne ostaje večito u istoj ljušturi, pa smo danas kao stanovnici velikog globalnog sela suočeni sa promenama koje u velikoj meri pomeraju čak i granice opšte prihvaćenih uzansa normalnosti, društvenih normi i pravila ponašanja.
Savremeni čovek odavno nije više u dobrim odnosima sa sopstvenim čulima – zar njegova ravnodušnost čak i kad su najmorbidniji slučajevi u pitanju nije dovoljno ilustrativna – što učestalo prouzrokuje konflikte i opšte nerazumevanje. Kreatori takve politike, često smatraju da sve zapravo počinje i završava se sa njihovim idejama i promišljanjima o svetu u kojem živimo.
Takav pristup tvorcima društvene stvarnosti uvek je otvarao brisani prostor da redizajniraju sve oko sebe na matrici sopstvenog shvatanja, novoustanovljenih pravila, i pravu na određenu vrstu diktata i isključivosti.
U dijapazonu svakojakih mogućnosti pobednici su popravljali ono što su poraženi ranije ispravljali, skoro po onoj narodnoj izreci "da ono što se ne da iščetkati, može se dobro isprašiti". I tako bi se mogao izvući zaključak da su "plavi" preko noći postali "crveni", iako je jedna ideološka matrica gotovo pet decenija pothranjivala glad ovdašnjeg čoveka da pokaže superiornost modela koji ga i na sportskom polju odvaja od svetskih rivala. To jednozvučje "plavi, napred plavi", odzvanjalo je na svim kontinentima kao poklič koji nije predstavljao indentifikaciju za daltoniste, niti znak raspoznavanja za slučajnog posetioca sportskih predstava. Ne, u tom sloganu personalizovala se nacija, i u zavisnosti od pobede ili poraza, prepoznavale su se i otkrivale pojave, stremljenja i pravac kretanja društva u celini. I poslednjem svršenom studentu sociologije bilo je lako čitljivo da na osnovu jačine, kompaktnosti i istrajnosti razume i protumači gde se nalazimo, i kolike su razmere naših ličnih i društvenih konflikata i patologija.
Ako je sportska pozornica lakmus papir u velikoj društvenoj laboratoriji promena koje svakodnevno na naša leđa tovare teret koji sve teže nosimo, onda je i bilo vreme da se posle dugog perioda poplavljivanja – malo i zacrvenimo. To je dobro zbog mentalne higijene.
U suštinskom smislu, to buduće crvenilo na sportskom i društvenom planu moglo bi da predstavlja suočavanje sa tako jasno izraženim slabostima, da ubrza odbacivanje mitske i epske fatalnosti, i najzad protera naknadnu pamet iz naših života.
Smisao promena nije samo u promeni kolorita obeležja. Te promene bi zapravo morale da nas nateraju na promene iznutra, kako bismo vratili pravosnažnost rečima poštovanje, umerenost, istrajnost i poštenje u naše živote. U tom smislu trenutak promene mora da se koristi kao dokaz pameti, a ne kao sklonost da se svet okreće oko boje i ose onoga ko se nalazi na vrhu vlasti.
Otuda tako banalno i patetično zvuče objašnjenja da se zapravo prefarbavanjem iz plave u crvenu vraćamo na staro. Kao da je moguće vratiti točak istorije unazad, i kao da je to modus vivendi za promenu celokupnog društvenog kolorita.
U toj činjenici krije se velika opasnost: tumači redizajniranja očajno razumeju samu suštinu i višeznačnost tog čina. Njihova objašnjenja banalizuju možda i kapitalan trenutak da se kroz optički – vizuelni identitet zapravo menja kompletna predstava o sopstvenim slabostima, manama i iluzijama. Taj trenutak, ako ga osećamo, ne sme da se prospe kao čaša prehlorisane beogradske vode, niti se u verbalnom smislu sme zloupotrebiti. Površna objašnjenja samo su nova vrsta hrane onima koji moždane vijuge ljubomorno štede za drugi život, pa tako celu priču značajnu za oporavak i budući prosperitet društva banalizuju do mere nepodnošljivosti.
U rasponu objašnjenja koje ova uvodna "Politikina" tema prosto nameće, svakako se mora posvetiti pažnja faktu da se kroz promenu boje na dresovima, ili traumatičnim vekovnim promenama kroz koje gotovo bez prekida prolazi naš narod i nacija, zapravo zapostavlja pitanje koliko mi poznajemo sebe.
Večito nerazumevanje okoline i nepravovremeno prepoznavanje vremena u kojem se nalazi svet otvara nam manevarski prostor da već jednom prvo upoznamo sebe, kako bismo umeli da spoznamo druge. I nisu uzalud sve moralne, etičke i društvene norme pravljene na ruševinama zabluda i olakih obećanja. Iako smo veoma uporni ponavljači istorije, bilo bi veoma poželjno da najzad prekinemo sa tom praksom.
Sport kao deo kulture po jednima, ili supkulture po oponentima prve škole učenja, predstavlja nepogrešiv, gotovo reprezentativan presek opšteg društvenog stanja. Sadašnji trenutak srpskog sporta simulira u velikoj meri sve društvene traume: nezaposlenost, nasilje i huliganstvo, getoizaciju, odbacivanje idolopoklonstva i prepoznavanja pravih vrednosti, neizvesnost sutrašnjice, banalizovanjem igre i čoveka koji se igra, bežanjem od stvarnosti i rušilačkim nagonom.
U ovoj široko otvorenoj lepezi istaknuto mesto zauzimaju još i lopovluk, korupcija i mito, pranje novca, nepoštene transakcije i mnogobrojne afere.
Šta onda jedno obično redizajniranje dresova ili navijačkog slogana suštinski znači za jedan bitan društveni segment? Hajde da se ne zavaravamo. Ne previše. Ali ako smo sklonost ka prekopavanju onoga što smo bili ili nosili kroz istoriju ponovo potegli kao ključni argument, zašto izbegavamo da se suočimo sa svim onim što smo iz prošlosti tako revnosno preneli u sadašnjost, očigledno namereni da i budućnost ne ostavimo bez gore pobrojanih specijaliteta. Tu nastaje provalija koja se puni praznim pričama kako se s promenom boje dresa ili pokliča ulazi u kompletnu rekonstrukciju, da bismo se veoma brzo suočili sa činjenicom da igrači više vole dolare od nacionalnog dresa, da ne osećaju pripadnost naciji na način dostojan osnovne građanske pristojnosti, da himnu pevaju tako što su im na usnama refreni neke Cecine pesme. Zato s nevericom čitamo kako Pau Gasol, jedan od najboljih NBA igrača, kaže da mu je igranje za Španiju važnije od kluba u kojem zarađuje milionske dolarske iznose. Prenesimo samo taj deo razmišljanja u širi društveni kontekst, pa ćemo razumeti opštu poštapalicu "kako ovde nema života, kako se sve raspada..." što je, naravno, genetska sklonost ka farbanju stvarnosti u crne ili bele slike ili potvrda o defetizmu sa kojom se najlakše pokrivaju nesposobnost, nemoć i nerad.
Na majicama, dizajniranim od svetskih sportskih kompanija, naći će se i dvoglavi orao. Vreme će pokazati da li je on prerano ili prekasno poleteo, ali sa orlovima je stvar uvek neizvesna. Zato su ove ptice u mnogim zemljama sveta zaštićene.
[objavljeno: ]
