Izvor: Blic, 26.Feb.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako su paori postali ugostitelji
Vojvođanski salaši, decenijama zgrčeni pod teškim panonskim nebom, spaljivani, rušeni i konfiskovani kroz istoriju, poslednjih godina se bore za svoju rehabilitaciju. Nekadašnji paori svojim čvornovatim rukama naviknutim na teške poljske radove danas se uče ugostiteljstvu.
Mada je ovim svrha salaša znatno promenjena, ključna je stvar ostala ista: kao i onomad, salašari su i danas usamljeni u svojoj borbi za opstanak. Ipak, od stotinak mahom razrušenih i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << napuštenih vojvođanskih salaša dvadesetak ih se izdiglo, provetrilo svoje kuće na lakat, očistilo verande i štale, uštirkalo firange na prozorima i okrenulo se turizmu.
Iako se sa ponosom hvale ovim „vojvođanskim draguljem eko-turizma”, u svakom deljenju novaca nadležni ih nekako zaobiđu. Već viđeno, kažu salašari, naviknuti da sve stvore sopstvenim rukama i s povećom dozom inata.
Zahvaljujući zdravoj logici i upornošću svojstvenoj ljudima koji su celog veka imali posla sa nepredvidivom zemljom, nekadašnji paori postali su odlični domaćini i dobri ugostitelji. Čenejski Salaš 137, dvadesetak kilometara udaljen od Novog Sada, među prvima je ponudio usluge eko-turizma, a u poslednjih par godina boravak na njemu je već postao stvar prestiža.
- Salaš 137 je potvrda da se od vojvođanskog salaša može napraviti idilično odmorište na koje će ljudi dolaziti da bi pronašli mir, direktan dodir s prirodom i uživali u domaćoj kuhinji - kaže Ljubiša Popović, menadžer Salaša 137. Na oko 12 hektara gosti mogu da biraju između sedenja u 'ladovini oraha starog 300 godina, jahanja nekog od 22 grla sa ergele, jagnjetini u mleku ili tradicionalnom nedeljnom ručku sa rinflajšom.
Pored moderne teretane i saune, Salaš 137 nudi i smeštaj u autentičnim objektima koji su nekada služili kao kuća za poslugu, a danas su udobne, kaljevim pećima zagrejane sobe sa pogledom na salaš kroz firange kibicfenstera. Originalna, nekad gazdinska glavna kuća na lakat, pretvorena je u udoban restoran sa vrsnom kuhinjom. Spoj tradicije i moderne tehnologije, međutim, ima svoju cenu, tako da se pun pansion na ovom salašu kreće od 5.200 dinara, dok se vožnje sankama ili jahanje konja dodatno naplaćuje. Za razliku od Salaša 137, na Cvejinom salašu u Begeču nema ni konja ni džakuzija iz prostog razloga što nikome i ne trebaju. Na ovaj salaš se ide kada se uželite mamine kuhinje i opuštene, domaćinske atmosfere koja će vas, nakon obilnog ručka, naterati da se izujete i odremate pod senkom Cvejinog duda. A to je upravo i bio cilj vlasnika ovog salaša, brata i sestre Alekse i Zvonimirke Zvonkov. Svojom nenametljivošću i potrebom da se svakom gostu ugodi do granice razmaženosti, Zvonkovi su dali potpuno značenje pojmu salašarenje: ne raditi, ne jediti se i ne žuriti.
Pansion na ovom salašu staje oko 2.000, u koje je uračunato i prenoćište u ugodnim sobama zagrejanim vatrom iz kaljeve peći. Mada je osmišljen upravo za druženje zatvorenog tipa, izbegavanje komercijalizacije Zvonkove skupo košta. I pored svog komfora, Cvejin salaš, kao i mnogi drugi, ne ispunjava stroge standarde kategorizacije po kojima su salaši u Zakonu o turizmu izjednačeni sa motelima i hotelima. Izuzimanje novčanih ulaganja, koje bi primena ovog zakona donela salašarima, još je gori apsurd ovog pravnog akta. Ukoliko bi salašari zaista i ispunili propisane uslove, salaši bi bili izjednačeni sa osrednjim motelima i u potpunosti bi izgubili svoj vizuelni i duhovni identitet. Kaljeve peći zamenilo bi parno grejanje, visoki švapski plafoni bi se morali spustiti, umesto ručno oslikanih lavora bili bi postavljeni umivaonici od italijanske keramike....
Zbunjeni ovim aktom, salašari ga s pravom ignorišu i, kao i onomad, teraju po svom. A država, verovatno svesna svog zakonski propisanog apsurda, čini ustupke i pušta salašare da čine kako im je volja. Vlasnik Perkovog salaša Nikola Ivanić možda je najdalje otišao u tom teranju po svom i pokazao svima da su Sremci ponekad svojeglavi sa debelim razlogom. Njegov salaš na južnoj padini Fruške gore, usidren usred atara Neradina, jeste destinacija o kojoj se piše na jezicima svih putnika koji su ga posetili. Iako bez struje i vode direktno prkosi postulatima ugostiteljstva, ovaj salaš je našao svoje mesto na svim boljim turističkim mapama. Na kraju zemljanog puta koji vodi do njega goste dočekuju domaćini lično. Obučen u sremačku nošnju, čije belilo kontrira plodnoj oranici, Nikolić svojim gostima prvo nudi so, pogaču i rakiju, a zatim ih prati do gonka (zastakljene verande) gde će ih njegova supruga Milica po sremački nahraniti. Nakon što se izbore sa specijalitetima čija se kuvarica vodi premisom „di je ćurka, tu je i prase”, posetioci Perkovog salaša mogu da razgledaju bogatu etnografsku zbirku starina koje je Ilić sačuvao i skupio, a koje su nekada bile sastavni deo svakodnevnice svakog vojvođanskog salaša. Za 2.100 dinara, koliko staje pansion na ovom salašu, gosti mogu da nauče kako se kuva domaći pekmez, da beru voće ili da jednostavno samo uživaju u prirodi i ambijentu koji je ovaj tvrdoglavi Sremac zaustavio upravo u onom vremenu koje ga je predstavljalo u najlepšem svetlu.
Zloupotreba salaša
Da salašarenje ipak iziskuje adekvatnu zakonsku uredbu kojom bi se preciziralo šta tačno čini jedan salaš, pokazuju i sve brojniji improvizovani navodni salaši koji niču po Vojvodini. Stambena kuća na autentičnom salašu je uvek u obliku latiničnih slova L ili ćiriličnog P (arhitektura kojom se suprotstavljalo košavi), po dvorištu se uvek mogu videti domaće životinje, a povrće i voće koje vam se nudi je proizvedeno upravo na tom salašu. Sve u svemu, dok se zakon ne donese, vodite se ovim: salašar je dobar domaćin koji ima meru u svemu, osim kada želi da vas nahrani i ugosti.
Bačka ravnica
Da se salaši na severu Bačke nisu slučajno zadesili i u pesmi, dokazuje Majkin salaš na Paliću. Dugosilazno, otegnuto A u nazivu ovog salaša najbolje opisuje atmosferu koja se tamo može zateći: mir, bogata trpeza, vožnja fijakerom, sportski ribolov i muzika tamburaša. S obzirom na to da se odande teško odlučuje na povratak u urbani život, domaćini su obezbedili i komforan smeštaj za svoje goste u susednom Cvetnom salašu. Pun pansion uživanja u bačkoj ravnici ovde staje 4.200 dinara. U Bačkoj svakako treba posetiti i Dida Hornjakov salaš u blizini Sombora, gde je očuvan tradicionalan život Bunjevaca.
Asocijacija salašara
Mada jedinstven projekat i pristup na nivou pokrajine ne postoji, vojvođanski salaši su dobili značajno mesto u turističkom projektu Srbije usvojenom krajem 2006. godine. Priča o salašima mora da ide uporedo sa razvojem kompletnog vojvođanskog turizma, u koji spadaju i banje, lovišta, kulturno-istorijski spomenici i urbane celine. Nedostaje komercijalizacija kako bi se izbeglo da novi salašari uđu u priču o turizmu po nekom ličnom nahođenju, ali i stručni ljudi i školovani menadžeri. U toku je i osnivanje asocijacije salašara koja bi strukovno i osmišljeno istaklo zahteve prema državi - objašnjavaju u pokrajinskom Sekretarijatu za privredu.
