Izvor: RTS, 04.Jan.2021, 07:10
Kako smo svi postali loši vozači i selektori
Završila se najteža godina u ovom veku, 2020. Niko nije izašao bez ožiljaka, a kada pisac ovih redova pomisli šta je najmanji zajednički sadržatelj svih naših muka to je što smo dovedeni u situaciju da budemo slični lošim vozačima.
Znate sigurno kako izgleda portret lošeg vozača: on steže volan, napreže mišiće dok vozi kola i sav znojav izlazi iz automobila, zato što pokušava da svojom snagom pomogne mašini, odnosno da nadomesti nedovoljnu >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << sposobnost upravljanja automobilom.
Dobar vozač, suprotno, zna da je za vožnju savremenih kola potrebno dosta pažnje, nešto malo refleksa i – gotovo nikakva snaga. Savremeni automobil i pisac ovih redova vozi vrhovima ručnih i nožnih prstiju bez ulaganja ikakve prevelike snage.
Ako situaciju sa lošim šoferom prenesemo na situaciju sviju nas u protekloj godini, onda dolazimo do sasvim sličnih okolnosti. Naprezali smo se, znojili, i mahom okretali tuđe pedale, preciznije rečeno okretali smo pedale van naših domašaja.
Počela je infekcija najpre u našem okruženju, a mi smo počeli da ulažemo nerealnu snagu (koju je diktirao strah) da i mi sami doprinesemo da ona nikako ne prodre u našu zemlju.
Onda je pandemija zakucala i na naša vrata. Uplašili smo se pa smo počeli da se ponašamo kao da je Krizni štab epidemiologa neki naš fudbalski tim a mi njegovi navijači. "Kako su samo mogli ovo da odluče?", "Nije li smešna ova poslednja mera?", "Sve je svakako zakasnelo" i slične izjave koje sam čuo, neodoljivo me podsećaju na izlive navijačkog stresa: "Kako je ovog levaka mogao da stavi u tim?", "Kako smo mogli da igramo tako povučeno?", "Zašto smo sredinu terena olako prepustili protivniku?" i slično.
Zamišljanje virusa sa zloslutnim pipcimaOnda smo zasuti previše stručnim eksplikacijama o samom virusu: od čega je sastavljen, kako prodire u naš organizam, kako dovodi do prevelikog imunog odgovora koji u većini slučajeva ubija pacijenta - i gotovo da nije bilo onog ko, zatvarajući oči, u stresu nije zamišljao virus sa svojim zloslutnim pipcima.
Ulazi u njegov organizam, kači se za resice ždrela (vidi te svoje resice, ružičasto-crvenkaste, slika je življa od kolor doplera). Njegov, to jest naš, organizam počinje da se brani, a onda situacija postaje sve teža i skori kraj već je na vidiku...
Svako se nakon ovog "scenarija" budio u znojavim čaršafima, a oni najlabilnijeg samopouzdanja nikako nisu uspeli da prepoznaju manjak sopstvene kuraži i odvoje ga od potencijalnog (i nedokazanog) nedostatka antitela koja jedina mogu da odgovore na napad virusa...
Evo nas, tako, u sadašnjem vremenu.
Dok pišem ovaj tekst je 1. januar 2021. godine. Jadni i namučeni pojedinac već je dobio nove pedale koje mora da okreće, a one se zovu vakcina. Upoznao je taj mučenik koji liči na svakog od nas pomalo, sve o različitim tipovima cepiva, previše revnosno je odmerio rizike i koristi, odabrao svoju omiljenu vakcinu i sad se brine kada će i kojim tempom ona stizati u naše krajeve, zamišljajući kako je najzad stigao do svoje omiljene vakcine koja mu se ubrizgava odsečnim pokretom medicinske sestre koja duboko zariva iglu u njegovu levu mišicu...
Pred nama još teških dana A onda se budi iz ko zna kojeg po redu ružnog sna. Opet je okretao pedale van njegovog domašaja. Niti je taj pojedinac pregovarao o vakcini, niti bilo šta može da promeni na tom nestabilnom tržištu, gde potražnja višestruko nadmašuje ponudu, niti on može da vozi avion koji donosi spasonosno cepivo.
Zato ponovo nalikuje navijaču i nemoćno uzvikuje parole: "Eno, u Izraelu su već vakcinisali milion ljudi", "Eno, neke zemlje su se odlučile da prihvate samo jednu vakcinu, pa ne lutaju okolo", "Treba imati više poverenja u stare vakcine, ili možda u nove..."
A pred nama je još devedeset teških dana - najmanje. Imamo li snage da do proleća nabavku vakcina prepustimo onima koji oko nje pregovaraju i kupuju je u ime svih nas? Imamo li snage da ne zamišljamo virus i ne dodajemo mu ljudske karakteristike oličene u podlosti i prepredenosti? Imamo li snage da svi ostanemo stručnjaci u profesijama za koje smo učili škole, a da borbu protiv epidemije prepustimo onima koji su za to učili škole? I na kraju: kada se sve završi - jer kraj je na vidiku - da li ćemo imati snage da sve zaboravimo?
Čini se da će kvalitet zaborava direktno zavisiti od potrošene snage u okretanju pedala van našeg domašaja.
