Izvor: Politika, 21.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako sam preživeo streljanje (2)
Posle streljanja ove grupe ja sam se povukao u sredinu barake, seo sam sa starijim kolegom Vlastimirom Ćelovićem i čekali smo red za streljanje. Negde oko 10 časova počela je neobična pucnjava na sve strane, poskakali smo, u sebi sam pomislio da je došao neko da nas spase i da se vodi borba. Kada smo pogledali kroz otvore na zidovima barake, videli smo da je jedna kolona osuđenih na smrt pokušala da beži, neki su se rvali s Nemcima a drugi su trčali prema šumarku i potoku. Nemci su besomučno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trčali kao gladne zveri i pucali su na sve strane ubijajući sve koje su stigli. Međutim, jedan mali broj rodoljuba uspeo je da pobegne i da se spase. Posle ovog slučaja, Nemci su dugačkim konopcem obavijali kolone koje su vodili na streljanje.
Sve nas je manje ostajalo u baraci, pa je bilo mesta da se sedi i da se šeta. Većina je ćutala utonuvši u svoje misli, neki su vadili neke ceduljice i nešto pisali – možda poslednje poruke ženi i deci, drugi su tiho međusobno razgovarali, kao da se trude da ne remete tišinu između streljanja jedne i druge kolone, ili da ne smetaju onima koji su utonuli u sopstvene misli i prelistavaju sudbinu svoga života. Gladni i izmoreni bili smo pretrnuli i oguglali tako da nikakav strah nismo više osećali. Mirno je grupa po grupa izlazila, pomirena sa sudbinom koja nas je snašla formirajući kolonu za streljanje. Kad sam izveden s jednom većom grupom, koloni su prišli nekoliko Nemaca i ljotićevaca. Zagledali su nas sve redom i onda su izdvojili iz ove kolone nas nekoliko đaka i dva-tri starija čoveka i naredili nam da sednemo, a ostale ljude u koloni odveli su dalje i, po utvrđenom načinu, streljali – prvo mitraljeskim rafalom i puškama, a posle svakom ko je davao znake života ispaljivali su metak u glavu iz pištolja ili puške.
Kako je koja kolona nailazila, izvođena iz sve tri barake, ova grupa Nemaca je izdvajala po nekoliko njih i dovodila ih je do mesta na kome smo mi sedeli. Nismo znali šta će se s nama desiti, a reči starca iz sna stalno su mi bile na umu i ulivale mi neku potajnu nadu. Dok smo sedeli, pojedinci su govorili da će nas poslednje da streljaju, drugi su govorili da će nas odvesti na rad u Nemačku, a neki su šaputali da će nas ostaviti u barakama kao taoce. Na udaljenosti od nas takođe je sedela jedna grupa ljudi odvojenih iz kolone za streljanje.
Jedna za drugom, kolona ljudi je prolazila pored nas i vođena na streljanje. Strašno je bilo gledati te ljude u koloni koji su mirno – s tupim pogledom, ali dostojanstveno išli napred. Bilo je slučajeva da su išli očevi zagrljeni sa sinovima, ili braća zagrljena, a bilo je slučajeva da su dvojica između sebe vodili bolesne ili hrome.
U jednoj koloni koja je prošla pored nas video sam svog druga iz odeljenja Boška – Boleta Stamenkovića. Dok je kolona odlazila na streljanje, kroz misli su mi proletela sećanja o zajedničkom drugovanju u internatu Učiteljske škole u Svetozarevu gde smo završili prvu godinu. Naišla je nova kolona, a izobličena lica ubica kretala su se pored kolone kao roboti, bez griže savesti, očekujući znak pištaljke da izvrše još jedan zločin više.
Negde oko 13 časova, kada je poslednja kolona Kragujevčana odvedena na streljanje, vrata baraka su se otvorila kao znak da u njima nema više nikoga. Da, u barakama nije bilo nikog, ali je na proplancima i padinama Šumarica ležalo oko 7.000 Kragujevčana kao večitih stražara svog mučeničkog grada. U to vreme doleteo je nemački avion sa oznakama Crvenog krsta, koji je nekoliko puta kružio prilično nisko, preko gomila streljanih, slikajući ih za uspomenu o kažnjavanju Crvenog Kragujevca i Kragujevčana, čija je crvena krv tekla padinama Šumarica.
Nama koji smo sedeli prišao je jedan Nemac, obučen u crnu uniformu s kukastim krstom oko ruke, "petokolonaš" i komandovao nam da ustanemo i stanemo mirno. Ustali smo, ubeđeni da je sada na nas došao red. Tada nam je prišao nemački komandant Kening, koji je održao govor na nemačkom, a petokolonaš je prevodio njegove reči, koji je, između ostalog, rekao "da je veliki nemački Rajh human i da nam On poklanja život i da smo sada slobodni". Nismo mogli da poverujemo u ove reči, stajali smo kao okamenjeni, dok nisu došli ljotićevci i poveli nas prema gradu. A tu, odmah na izlasku iza žicom ograđenih konjušnica, stajalo je na stotine uplakanih žena, neke u crnini pitajući: "Ima li još živih?" Prolazeći, tiho smo govorili: "Ima", jer je ostala ona druga grupa koja je sedela udaljena od nas. Ljotićevci su nas vodili u njihovu kasarnu, koja je bila smeštena u osnovnoj školi na Pivarskom brdu.
Prošli smo kroz ceo grad, s jednog kraja na drugi, koji je izgledao pust, ulice su bile prazne a iz pojedinih kuća čula se kuknjava s naricanjem žena i dece što je davalo posebnu tugu. Neke žene su iznosile crne barjake i vešale ih na oluke i krovove kuća. Skoro sve muško stanovništvo grada ležalo je u Šumaricama, a mnoge majke, žene i deca bili su oko ograde konjušnica čekajući vesti o svojima. Po koja starica bi pomerila zavesu da bi kroz prozor začuđeno pogledala kolonu ljudi koja je išla ulicama. Po koje dete bi istrčalo iz dvorišta i nemo bi nas posmatralo. A mi smo išli tiho – bez reči, svako utonuvši u svoje misli. Kada smo ušli u kasarnu, ljotićevci su nas odmah pitali: "Ko hoće da ostane sa nama?" Svega troje ili četvoro se javilo i oni su zadržani, a nas su pustili da idemo kući.
Tek tada smo osetili neku drhtavicu, jeza nam je obuzimala telo. Brzo smo napustili krug kasarne, svesni onoga šta smo preživeli. Hitali smo svako na svoju stranu, žureći kući, ali sam imao utisak da su nam koraci kratki i da se sporo krećemo. Žurili smo da što pre vidimo svoje najbliže i da im kao svedoci ispričamo o zločinu koji se dogodio.
Branko Đurković, penzioner Saveznog zavoda za društveno planiranje, Beograd
[objavljeno: ]
.jpg)
