Izvor: Politika, 16.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako sam postao poražena snaga
U vreme 8. sednice CK SK Srbije bio sam izvršni sekretar za informisanje Gradskog komiteta SK Beograda i komentator lista "Politika". Po izboru u Komitet ubrzo sam se uverio da je jedno pisati o politici, a sasvim drugo biti deo te politike. Već na startu, prilikom formiranja komisija Gradskog komiteta, dolazim u sukob sa grupom partijskih funkcionera, profesora sa Beogradskog univerziteta, koji su bili pod direktnim uticajem Mirjane Marković. Pošto omladinski listovi identifikuju tu grupu kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dogmatsku, iz CK SK Srbije stiže interna informacija da iza pisanja tih listova stojim ja i traži se moja odgovornost.
Dok traje raščišćavanje afere oko objavljivanja pamfleta "Vojko i Savle", u Gradskom komitetu održavamo sednicu posvećenu prodoru nacionalizma u neka beogradska glasila. U uvodnom izlaganju posebno kritikujem pisanja "Politike" i "Ekspres Politike", naročito kroz feljtonistiku. Milošević moje izlaganje doživljava kao udar na svoju politiku i kreće hajka na mene koja će trajati mesecima i godinama dostižući vrhunac u "Politikinoj" rubrici "Odjeci i reagovanja".
Predsedništvo CK SKS daje nalog Gradskom komitetu da me isključi iz partije. Gradski komitet prosleđuje taj nalog partijskoj organizaciji "Politike". Partijska organizacija gotovo jednoglasno (dva glasa za) odbija da raspravlja o mojoj odgovornosti uprkos pritisku i prisustvu članova CK SK Srbije i Gradskog komiteta.
Gradski komitet saziva sednicu za 22. oktobar sa jedinom tačkom – slučaj Radmilo Kljajić. Milošević naređuje da mi se zabrani da govorim. Uspevam u ponoć, ipak, da dobijem reč i govorim o pogubnoj Miloševićevoj politici i uticaju na nju dogmatske grupe sa Univerziteta na čelu sa Mirjanom Marković. Prvi put iznosim detalje o prljavoj igri oko humoreske "Vojko i Savle". Božidar Bogdanović, glavni urednik "Ekspres Politike", koji nije bio član Gradskog komiteta, predlaže da se moje izlaganje zabrani za javnost što predsedavajući Radoš Smiljković prihvata i stavlja embargo bez glasanja. Isključen sam iz Saveza komunista.
Minović me raspoređuje u Oglasno odeljenje u "Politici", pokušava da mi da otkaz, ali sud presuđuje u moju korist. To ga ne sputava da me kroz rubriku "Odjeci i reagovanja" proglasi izdajnikom srpskog naroda. Da bi to potkrepio, falsifikuje tekst iz albanskog lista "Zeri i populit". Na "prozivke" u "Politici" ne mogu odgovoriti jer sam izbrisan iz "spiska podobnih Srba".
U rubrici "Odjeci i reagovanja" nadmeću se "profesori", "doktori", "akademici", "heroji"... u izlivu oda Slobodanu Miloševiću. Oštro kritikuju sve koji ne misle kao "veliki vođa i spasitelj srpskog naroda". Grupa novinara okupljena oko Minovićevog kolegijuma smišlja tekstove, izmišlja potpisnike pisama. Koga pomene rubrika "Odjeci i reagovanja" taj postaje "izbrisan" u Srbiji.
Za profesionalno uređivanje te rubrike Minović dobija javne pohvale CK SK Srbije i kao vrhunac nagradu Udruženja novinara Srbije "Dimitrije Davidović", 20. septembra 1989. godine.
Pretnje mi stižu sa raznih strana, čak i maloletnim sinovima uz pitanje: "Je l' ne biste voleli da se nešto desi vašem tati?" Policija mi prisluškuje telefon. Dobijam stalnu "bezbednosnu" pratnju u šetnji pored Save, u gradu, na poslu. Ne predajem se, iako me mnogi dojučerašnji poznanici izbegavaju, plašeći se da se jave na ulici. Svake nedelje pišem komentare u sarajevskoj "Nedjelji". Žestoko kritikujem nacionalističku politiku i njene ideologe na prostorima tadašnje Jugoslavije, ali i otrovna novinarska pera u službi te politike. Pavloviću pomažem da završi knjigu "Olako obećana brzina". On ne izlazi iz kuće. Teško podnosi napade uprkos mom i Ivanovom ubeđivanju da se javno pojavimo u gradu. Slično se ponaša i profesor Ivan Stojanović. Pita me: "Šta će tek biti ako otkriju da mi je majka Francuskinja. Neću to moći izdržati, tu ogromnu količinu pljuvačke u 'Politici'." Obojica kopne na nogama i zdravlje ih izdaje. Ubila ih je Miloševićeva politika, ali i otrovna slova iz Minovićevih novina. Kidnapuju i likvidiraju Ivana Stambolića. Moj komšija, policajac sa visokim oficirskim činom u penziji, upozorava me da ne šetam sam uveče pored Save .
Poslednji put boravim u Sarajevu u aprilu 1992. godine, u predvečerje rata. Šetam sa Zdravkom Grebom po gradu. Odvozi me kolima da prenoćim kod sestre Bose, u Ulici Blagoja Parovića 21. Dugo pričam sa njom i ubeđujem je da napusti Sarajevo, da dođe kod mene u Beograd. Ne veruje da joj se može bilo šta dogoditi. Posle tri meseca saznajem da je odvedena iz stana. Odvela je vojna policija Alije Izetbegovića. Streljali su je i kosti razbacali po celom gradu. Mojih pet sestrića, moji rođaci i prijatelji odlaze u rat koji nisu želeli.
Prošle godine su mi javili iz Crvenog krsta da su na osnovu moje DNK analize u jednoj zajedničkoj grobnici u Sarajevu našli samo sestrinu prostreljenu lobanju.
Politika Osme sednice nije, dakle, bila porazna samo za mene lično, moju porodicu i moje prijatelje, bila je u svemu porazna za srpski narod.
Usledile su godine krvavog zapleta i raspleta, podela na pobednike i poražene kojih je puna istorija Srbije. Na kraju smo svi poraženi.
[objavljeno: ]
