Izvor: Politika, 14.Feb.2013, 13:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako postrojiti špijune
Jesu li dve vojne i jedna civila „tajna” služba dovoljne za Srbiju ili je to prevelik finansijski teret za ovu zemlju? Da li treba objediniti sve tri agencije u jednu ili ujediniti samo Vojnoobaveštajnu agenciju i Vojnobezbednosnu agenciju? Kakva su iskustva susednih država na tom planu? Neke od tih dilema bile su prisutne u javnosti proteklih dana, ali da bi stvari bile jasnije, možda treba reći da nam sa Zapada neki centri moći i sada prigovaraju „kako u Srbiji još nije izvršena reforma >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sektora bezbednosti, odnosno obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi”. Refrene tih prigovora možemo da čujemo i od nekih naših političara, tako da je „rukopis prigovora” prilično prepoznatljiv.
Dakle, Srbija je, zapravo, delom nasledila sistem obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi bivše SFRJ. U to vreme imali smo kao vojne službe, obaveštajnu i kontraobaveštajnu službu, odnosno Upravu bezbednosti, ili čuvenu 12. upravu SSNO-a, dok je Savezni sekretarijat za spoljne poslove imao svoju obaveštajnu službu, odnosno SID. Republike su imale svoje službe državne bezbednosti DB, a na nivou Federacije bio je savezni DB. Raspadom SFRJ u Srbiji su ostale dve vojne službe i republički DB, koji kasnije postaje BIA, dok je SID u tišini ukinut. To je trajalo godinama, istina u međuvremenu je bilo i „nijansi” u arhitekturi bezbednosne zajednice. Naime, u vreme „vladavine” generala Neđe Boškovića postojao je obaveštajno-bezbednosni sektor, čiji je načelnik bio general Bošković. Sektor su činili Vojnoobaveštajna uprava, Uprava bezbednosti, Odeljenje analitike i Logistika (tehnika, vozila...). Po komandnoj liniji načelnici tih uprava i odeljenja odgovarali su direktno načelniku Generalštaba vojske, dok su po stručnoj liniji bili odgovorni načelniku Sektora za obaveštajno-bezbednosne poslove, odnosno generalu Boškoviću. Sektor je, u stvari, bio krovna konstrukcija vojnih službi, neka vrsta njihove koordinacije, pri čemu su obe službe zadržale svoje specifičnosti. Jer, dok je VOA pre svega „ofanzivna” služba, VBA je „defanzivna”. Metode i ciljevi vojnih službi mogu biti komplementarni, ali i ne moraju.VOA „radi”, pre svega, u inostranstvu, VBA pokriva teren kod kuće. Školovanje za obaveštajnog oficira i za kontraobaveštajca nije isto. Razlike idu čak i do toga da nije poželjno da sede u istoj kancelariji.
No, zagovornici fuzije u obaveštajnoj zajednici iznose kao argument konkurenciju službi u pribavljanju informacija, kao i da bi državni vrh u tom slučaju dobijao „jedinstvenije izveštaje” i da bi sve to onda bilo i jeftinije. Zdrava konkurencija uvek je dobrodošla u obaveštajno-bezbednosnom aparatu jedne zemlje. Više različitih očiju više vidi, a „jedinstveni” izveštaji mogu da odvedu i na krivi put. Više izvora i bolja analitika koja visokostručno, a ne amaterski, finalizira izveštaje za državni vrh, ključ su dobrih odluka za državni vrh. Što se tiče cene, obaveštajno-bezbednosni poslovi nikada i nisu bili jeftina igrica. Sve košta, pa i nacionalna odbrana, jer nema jeftine odbrane, ima samo dobre i loše...
Jednu varijantu koordinacije na nivou krovne konstrukcije obaveštajno-bezbednosne zajednice imali smo i u vreme kada je general Aleksandar Dimitrijević bio savetnik ministra odbrane za obaveštajno-bezbednosne poslove, što znači da ideje o toj vrsti koordinacije i nisu nešto posebno novo u toj oblasti. No, ako pitate sadašnje i bivše obaveštajne i kontraobaveštajne „asove” o ideji ujedinjenja vojnih službi u jednu, retko ko od njih će reći da je to dobra stvar, svi su manje više vrlo skeptični.
S druge strane, ideja da imamo samo jednu nacionalnu bezbednosnu agenciju, odnosno da se vojne službe pretope u BIA, na granici je ludosti, jer toga nema nigde u svetu. Gurati sve u isti okvir radi štednje imali smo priliku da vidimo kada smo pre više godina ukinuli Vazduhoplovno-tehnički institut i sve pripojili Vojnotehničkom institutu. Tehnologije kamiona i aviona ne idu zajedno, pa su nam najbolji stručnjaci rekli „do viđenja braćo”.
A strana obaveštajno-bezbednosna iskustva, pre svega iskustva država oko nas? Finansijski moćne države imaju tehničko-tehnološke kapacitete da i ne moraju da se prvenstveno i isključivo oslanjaju na ljude, imaju ELINT špijunažu putem satelita u svemiru, dok mi imamo samo ljude, HUMINT operacije. Zemlje oko nas postrojile su se i u toj oblasti onako kako je tražio NATO. Koliko znam, mi još nismo ušli u NATO.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 14.02.2013.
.jpg)
