Izvor: Politika, 11.Sep.2013, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je Raonić kovao sreću daleko od ognjišta
Sudbine svih koji su devedesetih pošli odavde nekuda za boljim životom liče jedna na drugu. Nesreća na ovom našem području naterala je i Raoniće da sreću traže daleko od ognjišta. Dušan i Vesna, oboje inženjeri, skromni ljudi s neizvesnom budućnošću, prelomili su silom prilika da odu iz Podgorice u Kanadu, u Tornhil, grad s nešto više od 100.000 duša u provinciji Ontario, kad su izrodili troje dece. Najmlađe među njima – Miloš – tek je napunilo tri godine. Bila je 1994. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
– Moji roditelji nisu imali mnogo izbora. Odlučili su da napuste zemlju koja je bila u teškoj krizi i u neposrednoj blizini ratnog vihora da bi i svojoj deci i sebi obezbedili bolji život. Učinili su mnogo za moju sestru Jelenu, brata Momira i mene. I danas, iako smo nas troje odrasli ljudi, dali bi sve za nas. Tenisom sam počeo da se bavim neobavezno. Voleo sam sve sportove koje sam igrao kao dete, ali me je tenis privukao na neki poseban način, onako kako košarka i ulični hokej s društvom iz kraja nisu. Otac me je s osam godina odveo u Teniski klub Blekmor u Ričmond Hilu, nedaleko od Tornhila gde nam je kuća. Kad sam uzeo reket, bila je to ljubav na prvi pogled. Ali, zimi je trebalo da se pređe u dvoranu. Udarni termini su koštali 24 kanadska dolara na sat. Otac se dogovorio s klubom da nam omogući treninge u najnepopularnijim, ali najjeftinijim terminima. Bilo je to od 6 časova ujutru i posle 9 časova uveče. Proveo sam na terenu mnogo ranih jutara i kasnih večeri igrajući protiv mašine koja izbacuje loptice, a otac se žrtvovao jer su treninzi bili ili pre ili posle njegovog napornog posla. To su sada lepe uspomene i rado ih se sećamo. Nije mi padalo teško da ustajem i u cik zore. Postao sam opsednut tenisom. Želeo sam da naučim sve živo: istoriju, najveće igrače, najveće mečeve svih vremena... U tenisu mi se svidela odgovornost da se oslonim na samog sebe bilo da pobeđujem ili da gubim – rekao je najbolji teniser Kanade pre dve godine u intervjuu za beogradski sportski časopis „Mocart sport”, a iz njegovih reči se vidi da se Raonići po svojoj sreći ni u čemu ne razlikuju od Đokovića, Tipsarevića, Ivanovića, Jankovića i svih porodica samoniklih tenisera koji su bogomdani dar iskazali do neslućenih visina krenuvši ni iz čega.
G. A.
objavljeno: 12.09.2013.
